Putovanje secanja 2008

Posle dobre posete 2006 i srdacnog doceka u Backom Maglicu, domovinska komisija Bulkesa se odlucila da organisuje izmedu 18. i 24. Septembra 2008 ponovnu posetu u Bulkes/Backi Maglic. Ovo ponovno videnje sa Bulkešanima, opština Backog Maglica je koristila da postavi na bivšem groblju jedan vec dugo planiran spomenik za uspomenu na ljude iz Bulkesa i da sa njima zajedno svecano otkrije taj spomenik. Pored ovog za nas Bulkešane castnim dogadaju stajalo je na našem programu i ucešce na otkrivanju spomenika u Sremskoj Mitrovici i na molitvi u Jareku za naše pokojnike.

Kao ucesnik autobuskog putovanja ja bih hteo da opišem u ovom izveštaju moje licne doživljaje, susrete i utiske. Detaljni tok putovanja nije sadržaj mojeg opisa. Pre svega ja bih hteo da izrazim da je putovanje bilo u detalju planirano i da su svi ucesnici bili veoma zadovoljni. Bolje nebi ni jedno etablirano putovacko preduzece moglo da zadovolji svoju mušteriju. Pre svega mi se mnogo zahvaljujemo Karl Veberu, iz Fusgenhaima, i njegovim saradnicima Oto Harfmanu i Vili Baudereru. Takode hvala našem veoma iskusnim šoferima autobusa.Oni su uvek osetili gde i kada treba da se napravi jedna pauza, tako da smo mi bili u stanju da na vreme možemo kontrolisati našu potrebu za vodu. Putovanje je trajalo dva dana do Bulkesa i povratak takode dva dana. U pocetku je putovanje sa autobusom bio jedan lep doživljaj ali posle nekoliko dana to se preokrenulo za nas koji smo starije generacije u veci napor. Dan posle mog povratka ja sam samo sgurnuto mogao da se krecem.

18. Septembra je autobus iz Karlsruhe došao i pokupio nas putnike iz Kirhhaimer.U toku vožnje prema jugu broj putnika Bulkešana se na svakom stajalištu povecao. Posle susreta sa jednim drugim autobusom koji je preko jednog drugog kursa takode prikupio Bulkešane sa istim ziljem, mi smo nastavali naše putovanje prema Nojsidler Jezeru, gde smo prenocili.

Sledeceg dana putovanja, ta dva autobusa, sa sada 85 putnika, proputovali su Madarsku prema Novom Sadu, glavnom gradu Vojvodine, gde smo imali reservaciju u Park Hotelu. Posle oduvlacenja na granici zbog nedostatnih dozvola za ulazak, pojacalo se sa svakim kilometrom, kojim smo se bribližavali Backi, naša nervoza i naše ocekivanje. Najedanput ona je bila tu. Široka ravnina, ne, beskrajno široka ravnina, koja se završuje na horizontu kao sa ljenirom i olovkom nacrtana. Ta crna zemlja na preoranim poljima, nama tako poznata, kao da možemo da osetimo njen miris kroz zatvorene prozore autobusa. Zemlja domovine. Jer ona postoji ? Zgrade od salaša, koje su gradene 1895/96 posle reforme zemljišta na sjedinjenim poljima daleko izvan sela, nismo mogli da vidimo.Tamo su stajale, neiskorišcene, i smetale su sigurno zadružnim nacinom rada.

Neobicno je i pogled ogromnih polja kukuruza. Rezultat zadružnog nacina rada , srbsko izdavanje sovjetske kolhozne privrede. Žetva kukuruza po našem starom obicaju, koju smo zvali "Kukuruzbreche" (odlomiti posebno klipove i upotrebiti štangle za druge stvari), nije više u modi. Na poljima, gde je vec bila žetva, može se ocigledno poznati da je na polju Heksler- mašina izvršila berbu kukuruza ukupno sa klipovima i stanglama i preradila obe u silažu za hranjenje stoke. A sa cime se onda hrane svinje ako ne sa zrnima od kukuruza ili mlevenom sacmaro od tih? A sa cime se loži pec u zimi ako ne sa stanglama od kukuruza ili se zagreje voda u loncu ako ne sa "Starze"(štarzama) korenom od stangle kukuruza?Naravno moramo i mi predostaviti da vreme poslednjih 60 godina nebih nas prešlo bez ijednog traga. Mi bi se isto morali napasovati strukturnim razvojima poljuprivrede, kad, pa kad oni nebi nas onda bili oterali. Ali bi me, u hipotesi, to ipak interesovalo. Možda sledeci put. Možda!

Misli u autobusu na putovanju kroz Backu prema Novom Sadu, secanje na ono vreme kad smo još bili Bacvanci.

Kakve misli i ocekivanja u ovo putovanje imaju razne generacije naše putnicke grupe. Za mnoge je ovo putovanje u prošla vremena i probudice se secanje na bezbrižnu mladost. Za nekoliko ce to biti i poslednje putovanje u nezaboravnu staru domovinu. Neki se pitaju kako je moguce prebroditi strah kontakta i razgovora sa sadašnjim stanarima u "našoj" kuci. Oce oni nas uopšte pozvati i pustiti u tu kucu? U kakvom stanju se sada nalazi ta kuca? Sasvim drugacije misli imaju u našoj putnickoj grupi doputovali rodaci koji su se rodili u Nemackoj i Austriji. Oni su najzad hteli da vide taj Bulkes, o kome su mnogo puta culi legenderne price i koji je za neke postao mitos.

Sledeceg dana, koji je bio treci dan putovanja i prvi dan u Novom Sadu, na programu je bila vožnja kroz Frušku Goru i ucešce na svecanom otkrivanju spomenika u Sremskoj Mitrovici. U tom ozoglašenim i strašnim logoru, "Svilara", umrli su 16 Bulkešana, stari izmedu 45 i 60 godina. Po takvim prilikama obicne govore su održali poslanici nemacke i austrijske ambasade, precednik opštine Sremske Mitrovice, kao i funkcioneri od landsmanšaft- organizacija. Posle toga smo usustovali u obilasku "Svilare" .

Ruski književnik Fjodor Dostojevski, koji je takode bio proteran u Sibiriju u logor, je iskazao da je tamo napravio sledece iskustvo: " Gde je Bog mrtav, sve je dozvoljeno". Komunisticki i nacionalnosocialisticki sistemi su zabranili i uništili boga i na njegovo mesto su stavili partiju. Onima koji su imali vlast sve je bilo dozvoljeno. U njihovoj velicanstvenosti njihova pesnica sa ispruženim palcem na gore ili dole je odlucila na život ili smrt. Tako je bilo u Staljinskim gulagu, ne drugacije u Hitlerovim interniranskim logorima i Titovim radnim logorima i logorima za smrt.

Svecano otkrivanje spomenika u Sremskoj Mitrovici


Kasno poslepodne autobusi su nas prebacili u Jarek. Tamo smo održali molitvu na mestu gde smo pre dve godine podigli krst za naše u logoru Jarek umrle rodake. Jedan zastupnik predsednika opštine je prisustovao molitvi.

Završili smo ovaj dan, kao i svaki dan našeg boravka u Novom Sadu sa zajednickom vecerom u reservisanoj sali u Hotel Parku. Jedan hotel prve lige, kao što su nam to iz pocetka obecali organizatori putovanja. Na kraju jedne gore vodece široke i dugacke ulazne stepenice i prolaza kroz okretna vrata je bila ogromna docekna prostorija.Jedan crveni tepih vodio je do recepcije. Brojne fine kožne sedece garniture. Sa strane u nišama nalazile su se aperetiv bar prostorije. Sobe su bile prostorne sa klima uredajem, naravno sa minibar i tušom. Meni se to dobro dopalo. Šteta da se samo koristi za spavanje. Naštetu kuhinja nije imala dosta iskustva da servira hranu za 70 do 80 osoba.


Prilog, kao krompiri, bili su servirani vec hladni. Ali to je kompensirao bife dorucak. Izbor je bio velik i razlicit, u sadržaju bila je i regionalna kuhinja. Za svaki ukus nešto. Veoma popularan je bio kuvar sa crvenom kapom koji je servirao omlet.


Cekanje na lift je nekiput izazvalo strplenje onih koji su stanovali na sedmom spratu. Gužva je bila programirana kad su 70 do 80 osoba hteli da upotrebe dva lifta. Organizatori su sa izborom hotela postigli pun pogodak.


Sledeci dan, nedelja 21. septembra, sa svecanim otkrivanjem spomenika u Maglicu, je trebao da bude vrhunac našeg putovanja. Tako je i bilo.


Na vožnji prema crkvenom placu u visini "Letzte Gass" ("poslednji sokak" staro ime)nas je pozdravila jedna velika plakata " Dobrodošli Bulkešani" . Ja sam se dobrovoljno prikljucio jednoj maloj grupi koja je prisustovala pravoslavnoj liturgiji u predvorju naše crkve. Popa nas je u pevanoj liturgiji pozdravio.

On je kasnije malom broju prisutnim stanovnicima iz Maglica, koji nas nisu mogli da vide, objasnio razlog naše posete. Posle 30 minuta mi smo izašli iz crkve da tacno u deset prisustvujemo svecanom otkrivanju spomenika na Bulkeskom groblju.



Medu prisutnim stanovnicima iz Maglica ja sam sreo stare prijatelje koje sam upoznao pre sedam godina za vreme naše prve posete u Maglicu. Ja sam tad sa nekoliko Bulkešana doputovao sa autom u vreme kad je Srbija pocela da se oprezno otvara. U ono vreme smo doznali u Nemackoj da su vlasti netacno informirali srpske gradane o našoj sudbini. Oni koji su znali istinu su cutali, plašili su se represalia. Nisu svi od mojih zemljaka pozitivno prihvatili kontakte sa stanarima naših bivših kuca.

Moja stara želja se sa dizanjem spomenika najzad ispunila. Za mene je uvek bilo veoma važno da se ostavi jedan trag kao svedok našim proteranim precima koji su izborili Backo zemljište od stepe i koji su kultuno uticali na sledece generacije. Ne manje važno je da sledece generacije koje tzaže njihov koren porekla sa ovim spomenikom imaju sigurnost da su našli Bulkes, ma kako se to mesto u buducnosti zove. Za to je sada bilo krajno vreme. Na jednu stranu je bilo bitno prevazici bol prema smrti i proteranju, bez da se to zaboravi, a na drugu stranu, iako sa odlaganjem, priznati posle 60 godina stvarnost.


Izgradu spomenika za uspomenu na Bulkešane je odlucila opština Maglica,koja je takode spomenik financirala. Velika hvala upravi, posebno gospodinu Radomiru Zotovicu i hvala gradanima opštine Backog Maglica koji su omogucili ovo osnivanje.

U sadržaju teksta na spomeniku izastao je razlog za naše traženje nove otadžbina. To mi se cini kao da je bio jedan kompromis sa onim delom uprave i stanovnika koji još uvek nece da gleda istini naše sudbine u oci. Aktuelni dokaz se može videti na naslovnoj internet-strani od BackogPetrovca: www.backipetrovac.org.yu.

Maglic je jedno naselje od Backog Petrovca. U internet clanku o svecanim otkrivanjem spomenika u naselju Maglic se piše da su " više od 100 stanovnika bivšeg Bulkesa, koji su se posle drugog svetskog rata iselili (emigrirali ), prisustovali su zajedno sa njihovim rodacima svecanom otkrivanju. Gradani Petrovca, susednog mesta od Bulkesa znaju tacno što se 1945 dogodilo, jer nekoliko od njih su bili tada prisutni. Ucešce stanovnika Maglica, na celu sa gospodinom Radomirom Zotovicem, pre dve godine na znamenitnoj svecanosti u Jareku je otvoreno priznanje i saucesce za nasilnu smrt naših rodaka u Jareku."

Dalje informacije o svecanom delu priredbe kao i o sadržaju govora sigurno možete naci u Bulkeskim domovinskim novinama i internet strani domovinske komisije: www.hog-bulkes.de. Posle priredbe mi Hofmanci sa clanovima naše familie smo tražili i našli grob od familie Hofman, koji je naš pradeda sagradio 1917. Fundament groba je bio delimicno otkriven.

Pre zajednickog rucka pronašao me je sin od majke koja sada stanuje u našoj bivšoj kuci i preporucio meni da me ona ocekuje poslepodne. Poziv sam rado prihvatio. Dan pun dogadaja smo završili kao i svaki dan našeg boravka u Novom Sadu sa zajednickom vecerom u Park Hotelu.

Sledeceg dana, u ponedeljak 22. Septembra, smo putovali ponovno u Maglic. Hteli smo nezavisno od programa da se propešamo gore i dole kroz "sokake" našeg detinjstva i naše mladosti. Bilo nas je 6 osoba, dvojica od stare generacije. Kad sam se vratio u "prvu ulicu", posle posete željeznicke stanice, ja sam paradnim korakom promerio širinu ulice. Iz ulice prekoputa je izašao jedan covek i pitao mene šta ja to radim. "Ja merim širinu ulice" odgovorio sam njemu na lomljenim srpskim jezikom. " To su tacno 33 m od ovde do tamo i od tamo do tuda toliko". Bilo je ocigledno da on traži razgovor sa nama. Jedno pitanje je vodilo do sledeceg i tako je došlo do obaveznog poziva da se sa njim poceti razgovor nastavi sa kafom kod njega kod kuce . Nažalost smo morali da mu otkažemo zato što je vreme odlaska našeg autobusa bilo blizu. Mi smo pozdravili jednu osobu na drugoj strani ulice koja nam je mahnula sa rukom i oprostili smo se od našeg sagovornika. On je svakom pritisnuo ruku povezano sa pozivom da ako dodemo opet sledece godine da budemo njegovi gosti i da isto sa nama dodu i naša deca "Dovidenja".

Mi smo se još sreli sa jednim bracnim parom koji su posetili roditeljsku kucu muža. On, roden u Nemackoj, nije govorio srpski, a srpska domacica nije razumela nemacki. Kao što je u takvim situacijama obicno sporazumeli smo se sa rukama. Za celo vreme mojih pokušaja kao prevodilac ona je obuhvatila moju desnu ruku sa njemim rukama i nije je pustila tokom zelog razgovora. Odjedanput je ona cvrsto stisnula moju ruku, pogledala me sa tužnim ocima i kazala:" Vi niste krivi i mi nismo krivi, politika!" To pošteno ali tužno lice te stare žene ja nikad necu zaboraviti u mojem secanju na Maglic.

Bilo je i veselih susreta. Kad smo hodali u "Lect Gas" prema "Blohe Ek", prikljucio nam se neprimetno jedan stanovnik Maglica koji je gurao njegov bicikl. Sa rukama je nama gestikuliro da dodemo sa njim u njegovu kucu koja je bila od prilike 100 m dalje. On je išao unapred i svaki 10 m on se okrenuo i stalno mahao sa rukom. Ovaj poziv, koji je bio jedini tog dana, smo prihvatili. On je nama ponosno pokazao njegovu malu kolekciju antickog nameštaja i slika. Njegov sin nama je ponudio sokove. Po redu u kuci se moglo zakluciti da je to bilo cisto muško domacinstvo.

Bez velike objave domacin je doneo rakiju, otvorio flašu i kao prvi iz flaše uzeo jedan veliki gutalj. Posle daljeg gutalja on je meni ponudio cašicu da pijemo na zdavlje svih, i onih koji su pili sok. On iz flaše a ja iz caše, "Živeli" ! On je medutim uzeo ponovo gutalj, dao mi signal da covek nemože da stoji samo na jednoj nogi i ponovo se poslužijo rakije. U toku daljeg punjena moje cašice, ja sam zahvalno uzeo priliku da sa mojom rakijom neprimetno popunim jednu cašu soka koje je stajala iza mojih leda. Najzad smo se "oslobodili" našeg gostoljubivog domacina i kad smo izašli na ulicu nama se cinilo da bi on trebao bar trecu nogu da bi mogao upravo da stoji.

Tako je u Maglicu ne samo došlo do susreta pred pozadinom emocionalnog savladivanja prošlosti, bilo i ovog veselog dogadaja. Prvog dana našeg boravka u Maglicu, sreli su se na placu pred crkvom jedan Srbin iz susednog mesta Silbaš i jedan Bulkešan. Bili su dobre komšije sa susednim salašima i Silbašan je Bulkešana 1945 iskupio iz logora. I Silbašani su znali šta se Bulkešanima dogodilo. Tokom razgovora ovog ponovnog videna Silbašan se tužio da država do sada nije njemu vratila 1945 konfiskovanu zemlju. Pocetkom su mu dozvolili da obradi za sebe celu zemlju a kasnije su to smanjili na 17 jutra. Meni se cini da moji zemljaci koji ocekuju kompensaciju za konfiskovanu imovinu, nakon zakona restitucije Srbije, da bolje veruju u grimske bajke.

Mnogi Bulkešani žale se o zapuštenom stanju njihovih bivših kuca. Ja isto. Mora se u obzir uzeti da te kuce upotrebljuju današnji stanari samo za stanovanje. Die Hofstell - dvorište- stoji neiskorišcen. Nema više seljaka sa sobstvenom zemljom. Danas je poljuprivreda u Maglicu u zadružnim rukama. Štale za stoku, ovce i svinje se nalaze izvan sela, a hrane ih radnici zadruge. Selo koje je ranije iz pocetka bilo usmereno na potrebu poljuprivrede, danas više nije potrebno. Drugi ljudi, drugi obicaji. Pojam reda i ocuvanja nema isti znacaj kod svih naroda.

Secanja, susreti, doživljaji, emocije u danima našeg putovanja u staru domovinu. Jer postoji jedna stara domovina? Kako se definiše domovina! U mojem leksikonu nemogu da nadem pojam koji opisuje domovinu. Svaki definisuje domovinu na njegov sopstveni nacin. Jedanput mi je neko rekao, domovina je tu gde se peru moje carape. Cudan pojam za domovinu. Pisac H.W. Gaisler smatra:" tek kad se o njoj u daljini govori, domovina postane nikad lepša." To možda dolazi apsolutno u obzir za nas Bulkešane.

Nemacki pevac Grenemajer definiše domovinu ovako:" domovina nije jedno mesto, domovina je jedan osecaj". Ja se satim samo 50% slažem. Pre sedam godina ja sam prvi put sa autom bio u Maglicu. Kad sam krenuo iz Silbaša prema Maglicu i kad sam video vrh crkve u Bulkesu, taj pogled nadvladao me je tako da su mi suze tekle preko mojih obraza. Dakle moguce je, osecaj spojen sa mestom. Moja sledeca definicija basira na mojim osecajima postignuti za vreme moje tri posete u Maglicu: " domovina je uvek nešto izgubljeno, jedna ceznja, koja se nikad nece ispuniti".

Kad iz daljine mislim na Bulkes, pred ocima je Bulkes mojeg detinjstva. Bulkes, gde rano ujutro na dvorištu petlovi kukurikaju u takmicenju sa petlovima komšije. Gde prodavac sladoleda zvoneci gura kola iz jednog sokaka u drugi. Mi deca smo njemu "prineli" jaja iz gnjezda da ih razmenimo za sladoled. Gde preko leta kola sa konjima na sred sokaka dignu prašinu sa kojom se vetar igrao. Bulkes je bio jedanput, danas je Maglic, rezan u crnom kamenu na Bulkeškom groblju u Maglicu.


Vi niste krivi i mi nismo krivi, politika!

Kirchheim/Teck, im Oktober 2008
Heinrich Hoffmann

"Dubokomislena" cetvororedna pesma o našoj kuci na uglu, napisana u Bulkeškom dialektu. Bulkešani su kazali za pokrajnu stranu jedne kuce na uglu "Pozadi kuce".

Pozadi Hainrih Hofmanove kuce
vise sto košulja.
Sto košulja vise
pozadi kuce Hainrih Hofmana.

Posle povratka sa mojeg prvog putovanja u Maglic 2001 ja sam nastavio.

Pozadi Hainrih Hofmanove kuce
vec dugo nevise košulje.
Na susretu su mi ljudi rekli
da se to sa vremenom promenulo.

Posle toliko vremena, bilo bi cudno,
mnogo se promenulo, ponešto je propalo.
Vec dugo mene mucila savest,
zato sam sad bio tamo, hteo sam da se uverim.

Kao Bulkešan posetio sam Maglicane,
ljubazno su me prihvatili.
Ista domovina, zaista,
naša stara je postala njihova nova.

Stojim na krst-ulici (kroizgas), tu mi je sve poznato,
gledao sam i cudio se, ali gde je naša kuca?
Tamo je stajala, o prevrnuti svet,
sad su tamo nazidali dvospratnu kucu.

Nema pflastera pred kucom, nema prašnjave ulice
nema dudinja, pa gde se sad samo nalazim.
Bulkes se sad zove Maglic, da mi pukne srce,
izgubio je ime, izgubio je vid.

Hodao sam dalje do kraja poslednje ulice (lectgas),
tamo je stanovao Hainrih Gras.
Hteo sam preko guce(divlja biljka) da vidim jamu,
nema više puna vode, ona je iztekla.

Vozim pravo i onda popreko,
da se sastanem sa drugima, izpred Bulkeške crkve.
Hocu da vozim do Blohe u lectegas,
skoro sam se izgubio u travi visokoj do kolena.

Nekad su visile košulje
gde je još stajala kuca Haijnrih Hofmana.
To je nekad bilo za vreme Bulkesa
to je bilo, Bulkešani, i nikad se to nece vratiti

Napisano u Maju 2001 od

Hoffmannhennrich Heinrich



(Heinrich Stephan)




Poslednji oproštaj


Dušan KNEŽEVIC iz Backog Maglica
preminuo 27. Decembra 2008. u 58. godini života


U njemu su Bulkešani (bivši stanovnici Bulkesa, danas Maglica) imali a njegovim odlaskom izgubili vernog i poštenog prijatelja. Dušan se zanimao za stvar Bulkešana, održavao sa njima prijateljske odnose i uvek kada je bilo potrebno, pružao je pomoc posetiocima starog i izgubljenog zavicaja.

Dušan je svojim interesom i zalaganjem za Bulkešane pomagao uspostaviti prijateljske odnose izmedu bivših stanovnika Bulkesa i današnjeg Backog Maglica.

Radeci u Austriji naucio je nemacki jezik i bio u stanju pomoci Bulkešanima u uspostavi kontakta u novim okolnostima. Tumacio je na srpskom i nemackom jeziku, prikupljao potrebne informacije i pomagao naci tragove njihovih predaka. Zbog toga je bio jedan od najpoznatijih i najomiljenijih Maglicana.

Iz raznih kontakata mi je poznato da je od srca želio da se današnjoj generaciji Bulkešana u Maglicu omoguci podignuti spomenik u spomen na stanovništvo nemacke narodnosti koje je do kraja Drugog svetskog rata tamo živelo i tamo sahranjeno. Prošle godine, 21. Septembra 2008. g., Bulkešanima i Dušanu se ispunila velika želja memorijalnim projektom na starom groblju u Maglicu.

Tog dana smo se ja i drugi Bulkešani poslednji put sreli sa iskrenim prijateljem. Tugujuci zbog gubitka Dušana KNEŽEVICA mislimo na reci Alberta Švajcera:



Šta covek dobro cini, na svetu se ne izgubi!


U dubokoj tuzi!
Heinrich Hoffmann
Bernd Sander
Heinrich Stephan



Übersetzer: W. Bauderer, Ehrenkirchen







Dusan Knezevic + Maglic 27.12.2008


Dear Mrs. Knezevic, Sladjana, Dobrina and all of Dusan's Friends in Maglic

My deepest sympathies during this time of your personal grief. Please accept my sincerest feelings of sorrow at your loss and at a loss of my dear friend. Dusan called me his brother and I called him my brother.
Exactly 10 years ago I visited Maglic/Bulkes for the first time with my mother and sister. The first person we met was Dusan and an immediate friendship was born. He was my primary contact person and became an invaluable resource expert and friend for many many Bulkes people.
I visited Maglic many times in the past years and enjoyed many wonderful fun-filled moments with my friend Dusan. He was considerate, helpful, passionate about understanding the history and I will miss him very much.
In thoughts with you .... Bernie

Bernie Sander
IT Innovation Transfer Inc.
Phone 1 613 567 9915; Fax 1 613 567 6391 (North America)
Phone 001 613 567 9915; Fax 001 613 567 6391 (Europe)
bsander@innovationtransfer.com
www.innovationtransfer.com


Heinrich Stephan








"13. Jul 2008. godine
Groblje Bad Schönborn:
Na grobu Franza JUNGA

Anna i Mica Pilipovic iz Maglica = Bulkes, sa gdom Annom JUNG.



Hallo Heinrich,
napisao sam 19.jula 08. Heinrichu Hoffmannu,
prošle nedelje - bio je to 13.jul 2008.godine - posetili su nas u Karlsruhu:
Mica Pilipovic i njegova supruga Anna, njegov stric Mirko Pilipovic i njegova supruga Draga iz Weiblingena, kao i Hans i Gertrude Harfmann.




Prvo smo se telefonom javili Anni JUNG i popodne smo otišli do nje. Odande smo zajedno otišli do Franzovog groba (vidi sliku gore).


Nakon toga smo još kratko svratili na pice, na terasi njene kuce u Bad Schönbornu. (vidi sliku levo).


G-da Jung nam je ispricala da njen sin Franz sledece nedelje - 14.jula 2008. leti za Beograd i odande iznajmljenim vozilom dalje za Maglic, kako bi razgovarao o planiranoj spomen-ploci.
Ovaj projekat je Franz zapoceo i zbog toga se osecaju obaveznim da to i završe, rekla nam je s punim opravdanjem.
Nakon dobre vecere, kod nas u Karlsruheu (Mica je doneo 3 ljute kobasice, koje sam pravi), svi su otišli kucama, pravac Weiblingen i Limburgerhof.







Mi, Bulkesari žalimo za našim predsednikom Zavicajnog odbora
Franz Jungom

8.aprila 2008.godine zauvek nas je napustio Franz Jung. Franz je roden 11.jula 1929.godine u Bulkesu. Franz Jung je bio nosilac Krsta za zasluge na traci, SR Nemacke i nosilac Staufer medalje pokrajine Baden Würtemberg.
Decenijama je bio na celu Zavicajnog odbora Bulkesara. Njegova uravnotežena priroda i neumorno zalaganje za ucvršcenje i održavanje zajedništva Bulkesara, izvanredna organizacija pomena žrtvama u Jarku i povezivanje sa predstavnicima Maglica, ranijeg Bulkesa, su samo neke od njegovih beskrajnih zasluga.
Samo pre nekoliko meseci smo bili u prilici da cestitamo našem Franzu povodom dodele Krsta za zasluge na traci, SR Nemacke i da se, kao Bulkesari, s njim zajedno radujemo.
Franz, veoma ceš nam nedostajati. Tvojom smrcu, ostavio si, nama Bulkesarima, veliku prazninu. Neka nam bog podari mogucnost da tu prazninu ispunimo.

Tvoj život je bila velika brižnost,
rad, ljubav i razumevanje,
bio je kao svetlo letnje jutro-
a potom si nas tiho napustio.



U osecanjima licne povezanosti s tobom, kao tvoj školski drug i vezanosti za naše zajednicko vreme patnji u radnom logoru u Backoj Palanci, teši me da na nebu imam jednog prijatelja.

Heinrich HOFFMANN, Prevod: Božana Stanojevic, Novi Sad








Franz Jung nagraden ordenom za zasluge (Bundesverdienstkreuz)

Predsednik SR Nemacke Horst Köhler dodelio je Franz Jungu za njegov izuzetan gradanski angažman i zasluge pri Zajednici Dunavskih Švaba:

Krst za zasluge na traci, SR Nemacke

Odlikovanje je urucio ministar unutrašnjih poslova pokrajine Baden Württemberg, Heribert Rech, januara 2008.godine, na novogodišnjem prijemu opštine Bad Schönborn.
Njegove zasluge u Saveznom izvršnom odboru Zajednice Dunavskih Švaba, kao i njegovo neumorno zalaganje u protekle tri decenije za okupljanje svojih Bulkesara, mogu da služe za primer. Septembra 2006. godine, u svojstvu predsednika Zavicajnog odbora Bulkesa, ispunio je svoju davnašnju želju, da zajedno sa 80 Bulkesara zvanicno poseti svoje rodno mesto Bulkes, današnji Backi Magalic, Srbija. Nije mu bilo lako da sa svojim Bulkesarima prevali taj put, posebno zbog velikog danka u krvi koji su stanovnici Bulkesa morali da daju u logoru smrti Backi Jarak, u ondašnjoj Jugoslaviji. Mnogi Bulkesari ni do današnjeg dana, ne mogu da prebole bolne gubitke svojih najbližih. Njegov urodeni dar za najbezbolnije pomirenje suprotnih stavova, doprineo je, uz pomoc Karla Webera, izuzetnom uspehu ovog projekta.
Svojom pocasnom delatnošcu u svojstvu odbornika u opštini, u udruženjima, njegovo aktivno sudelovanje u evangelistickoj crkvenoj zajednici, svesrdnim pružanjem pomoci, svakom kome je ona potrebna, ukratko, svojim gradanskim angažovanjem, Franz Jung predstavlja srecu za citavu zajednicu, a prema recima ministra unutrašnjih poslova Heribert Recha, izrecenim u njegovom govoru prilikom dodele ovog priznanja.
Cestitao je i gradonacelnik Rolf Müller i rekao da je ponosan na Franz Junga i ovo odlikovanje. Njegovo delovanje u zajednici u korist gradana, kao i saradnika sa kojima je aktivan u preduzecu od 1955. godine, je izuzetno i zaslužuje ovu pocast.
Mi, Bulkesari cestitamo našem predsedniku zavicajnog odbora za ovu ukazanu visoku pocast i ponosni smo na njega. Želimo mu da u zdravlju nastavi svoj blagodatni put i da uživa u ovoj pocasti.

Heinrich HOFFMANN, Prevod: Božana Stanojevic, Novi Sad






Povratak Buljkesana 2006



Trendu domovinskih udruzenja Podunavskih Svaba u Nemackoj su se isto prikljucili Buljkesani da posete u grupi svoj bivsi zavicaj u danasnjoj Srbiji u sept. 2006 god. U smislu znacajne izjave nemackog knjizevnika Ernsta Jingera (Jünger): "U svakom slucaju nada prestize strah" su Franja (Franz) Jung i Karlo Veber (Karl Weber), predsednik i preds.-zamenik domovinskog udruzenja Buljkes, organizovali jedan put u Backi Jarak i Buljkes, danas Maglic. Pomocu saveta sa strane gospoda Supric (Supritz), predsednik drzavnog saveza Podunavskih Svaba u Nemackoj, i Jerger, predsednik svetskog saveza Podunavskih Svaba, oni su se kao prvi posetioci usudili da odrze komemoraciju u cast mrtvih u logoru likvidacije u Backom Jarku na ivici verovatnog masovnog groba. Kaze se, ko riskira, taj dobija. Franja Jung i Karlo Veber su mnogo riskirali i sve dobili. Jedan od Karla Vebera u svim detaljima strucno planiran put je bio garant za dobar razvoj bez ikakve smetnje. 3 osnovne zadace su bile planirane za put: Prva komemoracija sa polaganjem venca na spomen-krstu u Gakovu, zatim velika druga u Backom Jarku, odobrena od opstine Temerin/B.Jarak - oba dve u prisutnosti crkvenih dostojanstvenika - i krajno poseta bivsem zavicaju Buljkes, danas Backi Maglic. Posle skoro 60 tabu-godina precutanja i zabasurenja su Buljkesani kao prvo udruzenje Podunavskih Svaba smeli da se secaju svojih mrtvih u jednoj javnoj komemoraciji u B. Jarku praceni od mnogih prisutnih srpskih gradjana. Predsednik mesne zajednice Backi Maglic, gosp. Zotovic, je dosao u pratnji nekoliko predstavnika mesne skupstine, takodje prisutan prof. Dragoljub Zivkovic, predsednik komisije uspostavljena od pokrajinske skupstine Vojvodine za rasvetljavanje zlocina na civilnom stanovnistvu u i nakon 2. svetskog rata . Pored nemackih govornika, medju njima gospoda Supric i Jerger, je gosp. Nenad Dunovic, 2. gradonacelnik Temerina, drzao jedan dirljiv govor. Detaljni opis puta sa fotodokumentacijom i celim programom se moze naci na vebsajtu HOG Homepage www. hog-bulkes.de pod linkom "Jedan nezaboravljiv put u proslost".
Izmedju domovinskog udruzenja Buljkes i mesne zajednice B. Maglic 60 godina dana posle proterivanja nije bilo nikakvih kontakta. To je Karlo Veber pogodno pomenuo u svojem izvestaju: 60 godina ni jedan Buljkesanin ne zivi vise u svojem zavicaju. Ali isto tako posle rata ni jedan Maglicanin nije ziveo zajedno sa nama. Franji Jungu je bilo omoguceno da uspostavi prve kontakte sa mesnom zajednicom B. Maglic i da sondira prvu posetu jedne vece grupe Podunavskih Svaba iz Buljkesa u bivsem zavicaju. Dugo je trajao bol Buljkesana koji sazaljevaju 655 mrtvih, medju njima 175 deca u smrtnom logoru Backi Jarak. Buljkes je imao najvisi broj smrtnosti medju svim doticnim nemackim selima. Tek sada, 60 godina kasnije, zgrcenje mora da se prekine i trebamo se odustati od prekora da je srpski narod kolektivno kriv za nasu sudbinu. Od danasnje generacije u Srbiji ocekujemo da se na putu prema istini odrice od opravdanja genocida naseg naroda i od pausalnog osudjivanja svih Nemaca u bivsoj Jugoslaviji kao kolaboracionisti.
Posle posete je Franja Jung u listu domovinske zajednice Buljkes izjavio sledeci komentar: Posle 60 godina mozemo bez osecanja osvete naici na stanovnike u Maglicu koji sada zive u nasim kucama. Oni nisu odgovorni za nasu patnju i sudbinu, nas su nadvladjivali istorijski dogadjaji. Zato mi zelimo pomirljive odnose sa danasnjim stanovnicima u Maglicu. Da je to moguce, to smo mi doznali povodom nase posete, kada je skoro svaki mogao da udje u svoju roditeljsku kucu.
Miroljubljivo primanje, mnogostruku ljubaznost i srdacno gostoprimstvo su doznali svi Buljkesani u proslom vremenu kao pojedinci ili kao ja, clan jedne male grupe, u poseti Maglicu. Jedan profesor na Novosadskom univerzitetu koji je proveo svoje detinjstvo i mladez u B. Maglicu je putem e-mejl poste hteo da dozna od mene sve moguce informacije o "svojem Buljkesu". Povodom moje voznje na brodu za Novi Sad 2005 god. sam ga licno upoznao.
Kao da bi bili odredjeni za skrb, Milan Filipovic i nesto nemacki govoreci Dusan Knezevic vec godinama stalno stoje na raspolozenju posetiocima iz Nemacke. 2001 god. oboje su nas pratili u Backi Jarak pomagajuci nam da nadjemo teren masovnog groblja.
Drago mi je bilo kad sam cuo od nasih putnika kako su Maglicani nepristrasno i srdacno primili svoje goste iz bivseg Buljkesa.
Mesto, koje ima 2 imena: Buljkes i Maglic.
Heinrich Hoffmann (Hinko Hofman), Kirchheim/Teck (Kirhhajm/Tek), Nemacka
Prevod sa nemackog na srpski: Herbert Heintz (Hajnc), Rüsselsheim (Riselshajm), Nemacka, prije Novi Sad - Vrbas










"POVRATAK DOMAĆINA"
Bulkešani u Maglicu: 17.9.2006
Napisala: Dobrila Boba Knežević, u saradnji sa Dušanom Knezevićem iz Maglića (Buljkesa).



"17. septembar 2006. godine
Nedelja je. Vreme pred rucak.
Sa novog puta, kod carde, dva autobusa i nekolika automobila skrecu levo, ka selu sa dva imena.
Buljkes? Maglic?

Svi su uzbudjeni.
Mnogima su oci zamagljene od suza. Prisecaju se detinjstva i mladosti.
Secaju se i naglog odlaska - svog progona.

Prošlo je više od šezdeset godina od njihovog poslednjeg boravka u selu.
Neodlucni su. Gde da gledaju?
Nema više lepih vinograda, nema ciglane, nema kudeljare, nema ni salaša.
Vide, levo je, još uvek, bara koje ih podseca na letnje dane detinjstva.

Sander-Haugov mlin je oronuo - ali se i dalje drži.
Ispred sebe vide visoki toranj lepe buljkeške crkve koju je pokušao da obnovi unuk gospodina Sandera, Margaretin sin.

Prvi ih docekuju nekadašnji stanovnici ovog sela vrednih ljudi koji su ovde dovedeni - mnogi prisilno - da bi i sami, negde drugo, ostavili domove svojih predaka.
Pricaju da oni više ne žive u selu.
Netacno.
Ostali su ovde zauvek da prvi požele dobrodošlicu svima koji dolaze u selo.
Došli su iz raznih krajeva Balkana: deda Nikola iz doline Morave, Janis iz Grcke, Trivuna se igrala pored reke Une, Stojanka iz Makedonije, Filip iz Dalmacije, Katica sa severa Backe, cika Novak iz Hercegovine, mali Milan je rodjen u Maglicu, ...
Lepa srednoškolka Nada iz kuce broj 146 je prva.
Danas, prvi put, pored nje stoji nekadašnja gospodjica Šrajner, sada gospodja Margareta Degen, sa svojim decom Johanom i Margaretom. Žurila je da stigne iz Antracita, da je ohrabri. Odrastale su u istoj kuci.
Svaka u svoje vreme.

Dok ih autobusi voze praznim ulicama njihovog detinjstva i mladosti, putnici od uzbudjenja ne vide da su ispred svojih kuca njihovi nekadašnji buljkeški susedi.
Sede na klupicama - cekaju ih.

Prvi su troje malih Valovih sa Marijom i Terezijom Kemf. Sa njima su i tri Katarine iz 400 a i Ana i Doroteja iz 206 b i gospodin Jakob Frej iz 292.
Na cošku stoji seoski dimnicar sa porodicom.
Niko ne pomišlja da se uhvati za dugme.

Prolaze pored kuce 396. U autobusu nema nikoga od Klajnovih. Nema ni Veberovih iz 391, ni Vajsenbahovih iz 332.

Autobusi su vec stigli do Prve ulice. Krecu ka groblju.
Porodica trgovca Frica Beka ceka ispred kuce. Rado bi ušli unutra, u svoju kucu, ali sada u njoj žive neki drugi ljudi. Ne žele da im smetaju.

Podne je.
Vreme za rucak u njihovom lepom selu Buljkes.

Na mestu kuce njihovog doktora Sandera deca igraju odbojku.
Doktorova mezimica Inge i njen muž Hajnrih iz porodice Stefan vec dugo dolaze u Maglic, uvek sa željom da pomire ljude dva sela, da im ispricaju lepe price o selu svog detinjstva i da doprinesu da se današnji stanovnici ponose sto žive baš ovde.

Na ulazu u staro buljkeško groblje cekaju Rapovi sa svojim rodjacima Degen iz Druge ulice i Malerovi iz Zadnje ulice. Tu je i porodica Verle. U Backoj se kaže da su paori. Nisi bili u svom selu, da obidju brazde, još od kada su ih odveli u logore.
Nedaleko od njih stoje rodjaci i susedi. - zanatlije Grasovi, Ajsmanovi, Šmitovi, Vajsenbahovi, Langovi, Grajfenštajnovi, Valovi, Kendlovi, …
Cekaju da svi zajedno udju na staro groblje.
Uskoro ce poceti molitva.
Prva posle toliko godina.

Gospodja Marija Bek iz kuce 119 je u autobusu sa svojom kcerkom i unukom Kristijanom.
Docekala je ovaj dan.
Oci joj blistaju. Od suza …
Dok autobusi sporo voze, njene devedesetdve godine je pretvaraju u devojcicu koja se igra na ovim ulicama današnjeg Maglica - njenog Buljkesa.
U rukama drži knjigu koju je sama napisala. Želela bi da kaže hvala stanovnicima svog sela koji su pomogli da se ne zaboravi na malu Gerdu, na Ernu, Petera, Horsta, Johanu, Margaretu, Mariju, Berngharda, i na svu decu ovog sela.
Dok su im deca nove škole u Maglicu pevala pesme dobrodošlice, mislila je na na ucitelje Karla Kendla, Tobiasa Polstera, Karla Brunera. I na Jakoba Hoffmana.
I na Eugeniju, Kete, Julken, Matildu i Katharinu, vaspitacice u buljkeškom vrticu. I na njihovu pomocnicu Elisabetu Klaus, takodje.
Želi i da njenu knjigu i sve knjige napisane o ljudima ovog lepog sela procitaju i Dušan i Milan i Vinka i Dragan i Slobodan i Sladjana i Žarko, … i svi koji su ih danas prihvatili sa iskrenom dobrodošlicom. Zna da ce se bolje razumeti kada saznaju istinu o njima i njihovoj Golgoti.
Rešila je da svoju knigu pokloni Dušanu, coveku koji se trudio da osecaju da su došli u svoj dom - da ponovo dodju u svoje selo Buljkes i da udju u svoju veliku crkvu, da zapale svece za sve koji su ostali u Jarku, Palanci, Rudolfsnadu, Gakovu, Vrdniku, Curugu, Filipovi, Kruševlju, Mitrovici, …, u rudnicima Antracit, Tockovka, lageru 1026, Boru, logoru Snježnoje, …
Pomolice se za svakog od onih koji su ostali na putu bez povratka.
Medju putnicima u autobusu nije gospodin Hajnrih Hofman. Sa ljubavlju i pomirljivo, medju prvima je dolazio u selo svojih predaka zajedno sa svojim prijateljima i gospodinom Petrom Degenom, poznatim Vendl Peterom, divnim covekom velikog srca koji se do kraja svog života trudio da se pomire dva naroda iz sela sa dva imena. Prošli su i pored kuce broj 6 - kuce porodice Degen iz koje je mladi Peter izveden 1945. godine. Mnogima je žao što i on nije docekao da bude sa njima.
Greše, naravno.
Jer, kako Apostol kaže: "Ljubav dugo trpi, milostiva je. ... " (I.Kor, 13. 4) .

Dok gosti današnjih stanovnika Maglica ulaze u crkvu, nevidljivo ih prati pogled Pfarera Karla Elikera.
Pored njega je gospodja Marija iz kuce 468. Radosna je, jer je njen Samuel stigao iz Antracita, iz daleke Rusije. Mala Magdalena cvrsto drži ruke svoje šestogodišnje brace, blizanaca Samuela i Hajnriha. Htela je da ih sacuva i u Jarku. Nije uspela. Ni mamina ljubav nije pomogla.
I Fric Bek iz Prve ulice danas se sastao sa svojima.
I Franc Jugenhajmer iz Glavne sa svojima.
Našao ih je u Jarku. Samo su malo cekali malu Elizabetu. Došla je sa severa Backe, iz Gakova.
Katarina Biber iz 448 stigla je sa Dona.
Fridrih Glas mladji nije se vidjao sa svojim Buljkešanima još od svog rodjendana, aprila 1941. godine. Stigao je iz Niša.
Gospodin Kristijan Gerholt svojim žuljevitim paorskim rukama miluje osmomesecnog Gerholda, Suzaninog sina. Njegov najmladji unuk nikada nije bio u Buljkesu - rodjen je u logoru Jarak.
Ovde su i gospodin i gospodja Hofman koji se drže za ruke pridržavajuci šesnaestomesecnu Brigitu. Ni u Jarku nisu mogli da žive jedno bez drugog. Razdvojilo ih je jedanaest dana.
Gospodin Petar i Ana Klaus su pored njih. Do njih su Biberovi iz kuce 46, pa Binderovi iz 182 u Glavnoj ulici. Brižni gospodin Henel ceka svoje Elizabetu i Kristinu da stignu iz Antracita.
Gospodin apotekar Kristijan Hartman je sa svojom dragom Kristinom. Oboje sa ljubavlju gledaju jedinicu Helgu. Dugo su cekali da se rodi. Imala je samo pet godina kada su je odveli u logor Jarak.

Svi sada žele da odmore. Znaju da ce im njihovi Buljkešani ponovo dolaziti i da ce dovesti i svoje mladje.
Doci ce sa predsednikom svog Udruženja, gospodinom Francom iz kuce Jungovih.
Gospodin Karl Veber ce im pomoci da prepoznaju selo svojih predaka.

Dok autobus iz Glavne ulice skrece ka novom maglickom bazenu, u svojoj kuci u Beogradu cuti i razmišlja nekadašnja devojcica koja je odrastala u Maglicu. Živela je u buljkeškoj kuci Hajnriha i Katarine Henel, u broju 142."


[Foto levo na desno:
Frau Bauderer; Krsto Jovanović, Direktor "komunalno", Mićas Direktor; Frau Anni Jung; Radomir Zotović, Stellvertreter des Amtsvorstehers von Bački Petrovac; Franz Jung, Vorsitzender der Heimatortsgemeinschaft Bulkes und Dušan Knezević; aus dem Hintergrund leuchtet von der Sonne angestrahlt unsere schöne Kirche wie vor 60 Jahren.]


"I pored svega, danas je radosna. Ispunjava se jedna od njenih želja.
Zna da se približava trenutak kada ce se saznati istina o nekadašnjem Buljkesu i njegovim stanovnicima. Veruje da ce se, konacno, pomiriti njegovi bivši i sadašnji stanovnici: vredni ljudi Buljkesa sa vrednim ljudima Maglica.
Uz Božju pomoc, neke od njih ce i upoznati. Zamolice ih da se zajedno potrude da ovo selo bude onakvo kakvo je nekada bilo: naše lepo selo Buljkes.
Tada ce i ona moci da odgovori na mnoga od pitanja koja je sebi postavljala dok se igrala na ulicama Maglica, ucila slova kod dobre uciteljice Nade, išla do železnicke stanice da saceka goste, vozila bicikl ili donosila vodu sa cesme u centru, kod crkve.
Tada se, u osami, pitala: ko su ljudi koji su se molili u lepoj buljkeškoj crkvi, ko je živeo u ovim kucama?
Zašto su svi nestali iz sela?
Kako su izgledali njihovi trenuci pred odlazak? Ko ih je odveo odavde?
Zašto?
Pitala se i ciji su lepi spomenici na groblju? Zašto nema nikoga da stavi malo cveca na grobove?
U svojoj decjoj bezazlenosti želela je da ih razveseli. Mislila je da ce se radovati kada im pokloni ljubicice. Sada se pita i ko su njihovi potomci? Gde su sada? Šta znaju o ovom lepom selu?
Da li su njihovi preci uspeli da ih nauce da vole ovo selo onako kako su ga i oni voleli?
Da li ga zaista vole?

Da li mogu da vole Buljkes - Maglic?"

Napisala, dopunjavala i ispravljala:
Dobrila Boba Kneževic iz Beograda,
(u Buljkesu/Maglicu naucila prva slova)








Podunavskih Nemaca



Date: Wed, 1 Mar 2006 22:46:14 +0100
Subject: Odgovor Stjepana Sedera oko hum.pomoci u list Tabloid
From: "Johan"
To: "Udrz.Nemaca Sr.Karlovci" , "Backi Forum" , "Banatski Forum"

Poštovani gospodine Stević,
dostavljam Vam u atačmentu tekst koji sam upravo poslao TABLOID-u, kao moje
uključenje u polemiku. S obzirom da ne znam ni kojim danima list
izlazi, ni kada će objaviti tekst, a i da bi mogli da
kontrolišete da li je objavljen u celosti, to evo i Vama tekst.
S poštovanjem,NAŠA POSLA
ili da komšiji crkne krava


Molimo vas, da u skladu sa našim zakonodavstvom i, nadam se, vašim pravilnim shvatanjem uloge sredstava informisanja, objavite ovaj tekst, kao prilog plemici koja se vodi u vašem listu, povodom raspodele humanitarne pomoci starijim i siromašnijim vojvodanskim Nemcima. Polemika je zapocela tekstom autora Nikole Vlahovica "Ne baš kao Srbi, ali kradu", objavljenog u vašem listu broj 70-71, od 29. 12. 2005. godine.
Humanitarna pomoc predstavlja, svuda u Svetu, pa i kod nas, oblik pružanja pomoci najugroženijoj populaciji ljudi. To mogu biti kako bolesni, tako i stari, ili pak ljudi neke druge kategorije, ali je svima zajednicko to da su svi siromašni i da svojim radom više nisu u stanju da za sebe obezbede bolji život, izuzev onog najosnovnijeg, elementarnog preživljavanja. Humanitarna pomoc obicno pociva na nesebicnom zalaganju nekoliko ljudi, a nije retkost i da je cela akcija delo jednog coveka. Nemac Robert Lahr, rodom iz Kucure - Vojvodina, založio se da se u nemackom budžetu odvoje sredstva i obezbedio da se organizuje dostava humanitarne pomoci vojvodanskim Nemcima, hronicno siromašnoj populaciji Vojvodine, koji su lošijeg materijalnog stanja i imaju više od 60 godina. Siromaštvo ove populacije datira od najranijuh dana završetka II svetskog rata, kada im je novonastala država oduzela svu imovinu. Roditeljima gospodina Lahra država je, takode, oduzela svu imovinu, a on je, kao cetvorogodišnji decak, bio logorisan. U jednom procentu humanitarne pomoci gospodin Lahr je i sam darodavac. Ovaj posao obavlja više godina volonterski i punim zalaganjem, iako je na polovini sedme decenije života.
Za ovaj svoj rad gospodin Lahr je dobio i više priznanja. Nosilac je najvišeg odlikovanja vlade Nemacke za humanitarni rad, koje mu je urucio licno ministar unutrašnjih poslova Nemacke, na svecanosti uprilicenoj samo za tu priliku. Takode, gospodin Lahr je nosilac odlikovanja Vlade Srbije - Ministarstva zdravlja i Skupštine AP Vojvodine.
Dostava i raspodela humanitarne pomoci se odvija po strogim pravilima koje je propisao darodavac. Osnovna ideja humanitarne pomoci je da roba mora biti kvalitetna i to bez izuzetka i bez razlike da li je kupljena na inostranom ili na domacem tržištu.Veci deo te robe i mi možemo kupiti u domacim prodavnicama.. I sam sam organizator raspodele humanitarne pomoci za Sremske Karlovce i ovo sasvim dobro znam. Znaju to i drugi ljudi koji ulažu svoj rad da bi humanitarna pomoc bila rasporedena na pravi nacin i dospela do krajnjih korisnika. Ovo zna i više desetina Karlovcana - primaoca humanitarne pomoci. Ovo ne znaju samo oni koji u svakoj misiji dobre volje vide mogucnost da neko nešto ukrade, ili zlo koje treba odstraniti.
Zato i cudi maliciozan napis TABLOIDA u kojem je gospodin Lahr i njegova misija dobre volje naišla na otvorenu optužbu, da kao humanitarnu pomoc šalje nekvalitetnu i pokvarenu robu i da se o humanitarnu pomoc okoristi i još jedan broj ljudi koji su u lancu njene raspodele i sl. Pa cak i brinu brigu o nemackom budžetu, jer ga navodno pljacka. Tekstopisci, neiskusni i nevicni novinarskom poslu, ocigledno ne znaju da se tako nešto ne može baš lako dogoditi u jednoj ozbiljnoj i dobro organizovanoj državi, kao što je Nemacka. Takva država kontroliše sve slavine kroz koje joj otice budžet, odnosno sredstva poreskih obveznika. Tako je i ova akcija jesenas pretrpela kontrolu. Predstavnik nemacke vlade je posetio Vojvodinu i na licu mesta, proverom kod neposrednih korisnika i ljudi koji se bave raspodelom humanitarne pomoci, kontrolisao sve o raspodeli humanitarne pomoci, pa na taj nacin i aktivnosti gospodina Lahra. Naša država je mogla, a nije, isto to uciniti, kada su u pitanju naši državljani i utvrditi, da li neko od njih, koji se nalazi u lancu raspodele humanitarne pomoci, zloupotrebljava ovu svoju funkciju.

Kreatori ovakvih vesti nisu ni svesni da humanitarna pomoc, ma od koga došla i ma kome bila upucena, olakšava, makar malo, teret koji ova država nosi. Što to ne znaju kreatori ovakvih vesti još se može i razumeti, ali što to ne znaju clankopisci i urednici ostaje pitanje bez odgovora. I umesto da gest dobre volje ovog coveka pohvali, i na istom i zahvali, jer ta pomoc ipak završava u našoj državi i na našim stolovima, optužuju ga za zloupotrebu humanitarne pomoci, pa i za pljacku nemackog državnog budžeta.
Stjepan A. Seder, Predsednik Nemackog udruženja za dobrosusedske odnose KARLOWITZ
(Izvor: Herbert Heintz)







2006
Rezension "Sporedna ulica"

O Šinteraju i nama Dragi Bugarcic: Sporedna ulica, Knjižnica Bugarcic, Vršac, 2006.


"Sporedna ulica" je jedanaesti roman Dragog Bugarcica. Iako se cini da je rec o romanu labave strukture, poentelisticki uhvacenim trenucima razlicitih vremenskih tokova, Bugarcic cvrsto drži pricu u ruci, a fragmentarnost je tek zamka koju je spremio citaocu ne bi li ga naterao da pojmi muke progovaranja o onome o cemu se mucki pola stoleca cuti. Autor je izabrao slalom kao metod putovanja kroz prošlo, sadašnje i nagovešteno vreme. U istim sokacicima, istoj sporednoj ulici, na potoku koji je veza sa okeanom ali i maticnom knjigom, knjigom svih knjiga, u kojoj su ispricane sve price ovog sveta, zbivaju se zlocini i decije igre. Zamišljene monologe macka Tarka, fantazije decaka Helmuta, dijaloge junaka stripova koji su za Helmuta realniji od ljudi iz njegove sporedne ulice, smenjuje mucno razotkrivanje zlocina o kojima svi sve znaju, ali niko nije u stanju da govori. Kao udarci malja javljaju se segmenti potpuno naucnicki, neutralno ispricane price o doseljavanju Nemaca u Vojvodinu i V. Istu pricu autor više puta zapocinje, dodajuci prustovski temi svaki put još jedan istrument da bi stigao do kakofonije smrtonosne mitraljeske vatre. Cinjenice emotivno senci tek recenica - "Prvoj smrt, drugoj patnja, trecoj hleb" - kojom Nemci zgusnuto progovaraju iskustvo generacija doseljenika u mocvarnu boleštinama bremenitu ravnicu presecenu velikom rekom.
"Sporedna ulica" je prica o zlocinima pocinjenim nad nemackim življem grada V. na kraju jednog jasno prepoznatljivog rata. Kao u trileru, u romanu su dati odgovori na sva bitna pitanja: ko su žrtve, ko dželati, šta je pokrenulo lanac zlocina, kako se zlocin zbio, kako je bilo moguce da zlocin pola veka prekriva muk...
Najpre se oseca zebnja, cuje potmula grmljavina kacuša, teških kola, onda pojedinacno nestaju ljudi iza kojih ostaje nepodnošljiva praznina i nemoc. Potom pobednici piju i siluju. U sporednoj ulici, u jednoj nemackoj kuci, štiteci sestru od silovatelja, jedan mladic ubija ruskog majora. To je povod. Pravi zlocin je bezocna osveta - egzekucija svih žitelja ulice. Okrenute prema zidovima vlastitih kuca žitelje sporedne ulice ce izrešetati mitraljeska paljba. Citav dan i noc njihova telesa prevozice seljacka kola i špediteri na Šinteraj, pasje groblje pod Vršackim bregom. Na glavnom gradskom trgu, na ocigled svih stanovnika grada, njihove komšije ostavice svoje poslednje tragove - kapi krvi koje ce iscrtati putanju njihove poslednje vožnje kroz grad. Pošto je tanak sloj zemlje prekrio trupla, a zemlja ubrzano pocela da diše pod teretom njihovog raspadanja, grad je postao talac pocinjenog zlocina.
Oni što su ih zakopavali, seoska sirotinja i fukara, do kraja života ce se utapati u alhoholu nesposobni da objasne, pronadu smisao vlastitog daljeg bivanja. Muk ce biti realnost, uz stalno prisutne pretnje i stalno prisutan DB.
Neka deca ce tamo daleko, u Austriji, u izbeglickim kampovima porasti, proživeti život u Becu cekajuci da svom gradu kažu šta im je uradio. Ljubav glavnog junaka "Sporedne ulice" prema Vršcu je spona, šansa, pružena ruka onog koga nismo zaštitili. Decije igre u prašini sporedne ulice, uz potok Mesic i hladovina ujakove biblioteke su amalgam za zaceljivanje rana.
Ožiljke tih rana u žrtvama, ali i u dželatima i inima, jer u ovoj prici niko nije nevin, umetnik nepogrešivo detektuje. I zato autor nije svevidece oko, koje sudi i unapred sve zna, nego akter price koja i danas tece, ciji kraj je i dalje neizvestan. On je i sam osetio kako funkcioniše "ministarstvo istine", suocio se sa mukom kao jedinim garantom opstanka i prekršio ga. Bez prestupa nema umetnosti, a ni života.
Nadežda Radovic
(Izvor: Stefan Barth)





2006
Intervju sa Tamašom Korhecom,
potpredsednikom i pokrajinskim sekretarom za propise,
upravu i nacionalne manjine u Izvršnom vecu AP Vojvodine

Vojvodina postoji dok živi njeno bogato jezicko i kulturno naslede

Koje su osnovne tacke politike vlade, ciji ste Vi potpredsednik, u odnosu na pitanje Podunavskih Nemaca?

Pitanje Podunavskih Nemaca moramo posmatrati u kontekstu citave politike Izvršnog veca i Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine. Bitne odlike te politike, od promena 2000. godine, su razvijanje multikulturalnosti i zaštita razlicitosti. S obzirom da vec drugi mandat radim u vojvodanskoj vladi, mogu sa sigurnošcu potvrditi da vojvodanska vlada nastoji da u kontinuitetu razvija institucionalnu zaštitu razlicitosti u Vojvodini i da stvara pravne, politicke i društvene pretpostavke koje ce obezbediti punu ravnopravnost gradanki i gradana bez obzira na njihovu nacionalnu, etnicku i versku pripadnost. U ovom periodu znatno su povecane dotacije i pomoc za razvijanje kulturne baštine i razlicitosti u Vojvodini, jer od pocetka delujemo sa svešcu da Vojvodina predstavlja jedinstven prostor u Evropi upravo po tome što se u njoj vekovima medusobno prožimaju razlicite kulture, jezici i postoji duga tradicija suživota ljudi razlicitog etnickog porekla, nacionalnosti i vere. Ove razlicite kulture nisu samo opstajale jedna pored druge, nego su se i medusobno prožimale i vršile znatne uticaje jedna na drugu. Tri su velike kulturne zajednice obeležile bitno vojvodanski prostor. Pored madarske, srpske i nemacke kulturne zaostavštine tu su tragovi još desetak vecih kulturnih zajednica koje stvaraju i razvijaju svoj kulturni identitet. Ovu vojvodansku osobenost posmatrali smo kao izuzetnu prednost za razliku od politike koja je devedesetih vodena u Srbiji i Vojvodini. Ne samo da te razlicitosti treba da cuvamo i oplemenjujemo, nego treba i da ispravimo greške koje je vlast pocinila tokom devedesetih, ne samo u politickom smislu vec i u normativno institucionalnom smislu. U normativno institucionalnom smislu pokrajina Vojvodina je imala izrazito aktivnu ulogu. Znatan broj normativnih akata koje je Skupština AP Vojvodine usvojila vezan je upravo za zaštitu razlicitosti na vojvodanskom prostoru, pocev od Odluke o bližem uredivanju službene upotrebe jezika pa do Odluke o uvodenju višejezicnih obrazaca i o polaganju prijemnih ispita na novosadskom Univerzitetu na maternjem jeziku. U znacajnoj meri proširen je institucionalni okvir. Na primer, formiran je nedeljnik na romskom i hrvatskom jeziku. Isto to je uradeno i na bunjevackom i ukrajinskom jeziku. Sva ova glasila, kao i ona koja su od ranije postojala dobijaju znatno veca sredstva i dotacije od Pokrajine. Formirano je profesionalno rumunsko, slovacko i rusinsko pozorište. Otvorene su nove gimnazije na madarskom jeziku. Jednom recju, stvorili smo niz novih institucija koje vode razvijanju razlicitosti i posebnosti.


Šta je vojvodanska vlada konkretno uradila za nemacku nacionalnu manjinu?

U odnosu na Podunavske Nemce, naše Švabe, ucinjeni su kako simbolicki, tako i prakticni koraci. Pored toga što u znacajnoj meri podržavamo i finansiramo neke aktivnosti nemackih udruženja, kojih na srecu ima više nego u ranijem periodu, doneli smo i Rezoluciju Skupštine Vojvodine o nepriznavanju kolektivne krivice. Ova rezolucija je granicni kamen jer je prvi put jedan državni organ priznao da su mnogi gradani ove zemlje bili kažnjeni na osnovu kolektivne krivice. Time je nova vojvodanska vlast jasno rekla da pripadnost jednom kolektivitetu ne može biti osnova nicije krivice. Svesni smo da je nemacka nacionalna zajednica pretrpela najvecu štetu zbog toga što je 'kolektivna krivica' bila ozvanicena. Najveci deo te zajednice je nestao sa naših prostora. Rezolucija je uspostavila drugacije politicke temelje za novu politiku i prema nemackoj nacionalnoj zajednici, ali i prema drugim zajednicama nad kojima su primenjivane neke od mera 'kolektivne krivice'.
Na osnovu toga Skupština je inicirala i ozbiljan istraživacki rad kako bi se utvrdilo šta se sve dogadalo izmedu 1941. i 1948. godine. U tom periodu masovno su kršena ljudska prava od strane razlicitih vlasti na ovom prostoru. Smatram da je utvrdivanje celovite istorijske istine važan preduslov otvaranja novih perspektiva suživota. Tako smo razbili bedem cutanja kojim je tabuizirano stradanje naših Nemaca od 1944. do 1948. godine. Prvi put su predstavnici zvanicnih državnih organa Vojvodine uzeli ucešce u obeležavanju godišnjica stradanja naših Nemaca zajedno sa predstavnicima Podunavskih Nemaca. Na simbolican nacin i tako pokazujemo da su nevini ljudi stradali i da smo spremni da problem stradanja naših Nemaca vidimo i iz jedne drugacije perspektive.
U procesu povezivanja dunavskih zemalja znacajnu ulogu imaju i pojedinci pripadnici Podunavskih Nemaca koji se u sve vecem broju posecuju Vojvodinu. Pokrenut je jedan proces u kojem se crno bela slika i o Drugom svetskom ratu i o dogadanjima nakon rata sve više menja. Vojvodanska vlast je u tom procesu odigrala pionirsku ulogu. Svi ostali organi vlasti u našoj zemlji su ili bili asistenti ili su tek sporadicno podržavali inicijative koje su dolazile iz Vojvodine.


Može li se ispraviti istorijska nepravda koja je ucunjena ogromnom broju nekada najbrojnije nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji?

Istorijska nepravda se može samo na simbolickoj ravni ispraviti. To se odnosi kako na Aušvic i Hirošimu, tako i na stradanje naših Nemaca. Nažalost, kolo istorije se ne može okrenuti unazad. Ono što možemo uraditi je da jasno kažemo šta se našim Nemcima dogodilo, da priznamo njihove zasluge za razvoj Vojvodine. Želimo da svi Vojvodani budu svesni toga šta nam je od Podunavskih Nemaca ostalo. Deo te kulturne baštine i danas utice na naš svakodnevni život u Pokrajini. Kad popijemo cašu piva, to nas vezuje za naše Nemce sa kojima je u Vojvodinu stigla kultura uzgajanja hmelja, proizvodnje piva i uživanja u tom picu. Mnogo toga su nam u Vojvodini doneli Nemci.
Treba nastaviti sa negovanjem nemacke kulture. Ucenje nemackog jezika od obdaništa do univerziteta samo ce otvarati perspektive generacijama koje dolaze. I bez Nemaca nemacka kultura u Vojvodini ima perspektivu. Ideja vodilja treba da nam bude da pokušavamo da nemacko naslede i veze koje imamo sa našim Nemcima upotrebimo za dobrobit Vojvodine. Moramo jacati svest da Vojvodina postoji dok živi njeno bogato jezicko i kulturno naslede. Ako to nestane, a mnogi su upravo to devedesetih priželjkivali, Vojvodine nece biti. Na srecu pokazalo se da je naslede Vojvodine žilavije od sanja nacionalista. Ni jaka politicka volja ni histerija koja je devedesetih vladala nisu uspeli da potru duh Vojvodine. Sve više ljudi u Vojvodini toga postoje svesno cak i medu onima koji su bili protivnici tih ideja.


Ostaje bolno pitanje: kako ce biti razrešen problem sa oduzetom imovinom nemackih gradana po osnovu 'kolektivne krivice'. Da li je to pitanje uopšte u nadležnosti pokrajinskih vlasti?

Pripremili smo jedan celovit zakonski predlog o rešavanju imovinsko-pravnih pitanja i obeštecenju i onih ljudi koji su imovinu izgubili zbog 'kolektivne krivice' koji smo poslali republickim organima još pre dve godine. Vojvodina je politicki rekla svoje i opredelila se za jednu redistributivnu pravdu, odnosno povracaj oduzete imovine ili obeštecenje. Medutim, moramo biti realni, ne samo u odnosu na nemacku zajednicu, nego u odnosu na sve gradane koji su pretrpeli štetu. Imamo dva kljucna problema.
Prvo, mnogo je više onih koji uživaju u toj imovini nego onih kojima je imovina oduzeta. To stvara vrlo nepovoljnu situaciju za delovanje politicara, jer oni moraju nekome da oduzmu da bi ispravili nepravdu ili da obeštecenje obezbede iz poreza. Prosto, ne sme se izgubiti iz vida da je nacionalizacija bila proces oduzimanja manjem broju ljudi i dodeljivanje vecem broju. Zato je vracanje tog procesa unatrag izuzetno nepopularno. Može se ljudima objasniti da pravda to iziskuje, ali kad ih ta pravda bude udarila po džepu, bunice se. Vecina ce se buniti.
Drugi problem je naše siromaštvo. Da se kod nas dinamicki razvija privreda, da imamo neke velike rezerve, onda bismo u proces obeštecenja mogli da udemo bez vecih socijalnih trauma. Ali, u zemlji u kojoj imamo preko 30% nezaposlenih, u kojoj su i oni koji su zaposleni nezadovoljni platama, vracanje imovine bogatim ljudima može biti izuzetno nepopularno. Moja porodica je mnogo izgubila nacionalizacijom, jer moji preci su bili bogati ljudi. Ali, bez obzira što je to i protiv mojih licnih interesa, svestan sam mogucih socijalnih posledica i potresa. Naravno, u taj proces se mora uci. Drago mi je da je popis oduzete imovine otpocet. Svaki Nemac treba da preda popis imovine koja mu je oduzeta, jer svakako država mora da pokaže dobru volju da ispravi nepravdu. Drugo je pitanje da li ce država biti u stanju da u celosti obešteti ljude kojima je nepravedno imovina oduzeta, ali obavezna je da otpocne taj proces. To se odnosi i na naše Nemce. Mnoge države koje su danas clanice Evropske unije su samo delimicno to ucinile, pre svega u odnosu na Nemce.


Zna li se tacno šta su se Tito i Brant 1973. godine dogovorili?

Kominike je prilicno uopšten i formalan. Verujem da ne postoji državni akt u kojem se Nemacka u ime Nemaca odrekla prava na obeštecenje. To Nemacka nije mogla da uradi. Tako nešto niko ne bi imao pravo da potpiše.


U Nemackoj su naši Nemci, koji su primili nemacko državljanstvo, dobili neko obeštecenje koje nije bilo u vrednosti imovine koju su izgubili.

Ali, nije svako dobio. I mnogi od naših Nemaca nisu otišli u Nemacku nego su ostali u Austriji, otišli u SAD, Australiju, Kanadu…Neki su ostali ovde. Prema nekim podacima, doduše ne sa popisa stanovništva, u našoj zemlji ima izmedu dvadeset i trideset hiljada Nemaca. U sredinama sa pretežno madarskim življem oni su vecinom ungarizovani, a sa pretežno hrvatskim življem kroatizovani. U ove dve grupe Nemci su prebegli da bi izbegli posledice 'kolektivne krivice'. To su mogli da urade u mešovitim sredinama, jer u nemacki etnicki cistim ili sa pretežno nemackim stanovništvom nisu imali gde da se sklone. U tim sredinama, kao što su Apatin, Ožaci, Rudolfsgnad, Indija Nemci su masovno stradali.
Ako Vojvodina bude u stanju da iskreno iskaže da želi da vrati nemacku kulturu u svoj kulturni prostor, da vrati nemacki jezik, da jaca svest o bogataj nemackoj civilizacijskoj i kulturnoj baštini, Vojvodini ce otvoriti perspektivu zemlji u celini i brže nas uvesti u Evropsku uniju. Naši Nemci su naš najsigurniji oslonac na tom putu.
Zabeležila: Nadežda Radovic (Izvor: Stefan Barth)




2006
Intervju sa profesorom dr Dragoljubom Živkovicem,
predsednikom Anketnog odbora za utvrdivanje istine o dogadajima
u periodu od 1941. do 1948. u Vojvodini

Zahvaljujuci strasti likvidatora da ostavljaju tragove

I

Skupština AP Vojvodine je 2001. godine formirala Anketni odbor za istraživanje stradanja stanovnika Vojvodine od 1941. do 1945. godine. Tokom istraživanja, ispostavilo se da je stanovništvo Vojvodine, u gotovo istom broju, stradalo i u periodu od 1945. do 1948. godine, kaže za Danas profesor dr Dragoljub Živkovic, predsednik ovog Anketnog odbora. U Anketnom odboru je radilo trinaest ljudi, ali je saradivalo još tridesetak strucnjaka iz muzeja i arhiva, kao i nekoliko relevantnih institucija. Ostvarili smo i saradnju sa Muzejom Podunavskih Švaba u Ulmu, sa Madarima u Segedinu i Budimpešti, a i sa strucnjacima iz Zagreba. Dobru saradnju imali smo sa Institutom za genocid u Beogradu i sa Institutom za savremenu istoriju. Najvecu podršku pružili su nam Muzej Vojvodine i Arhiv Vojvodine. Nakon cetiri godine, završili smo oko 80% terenskog istraživanja. Nisu sasvim obradeni podaci za logore Backi Jarak i Molin. Takode, potrebno je završiti terensko istraživanje na prostoru Bele Crkve i Panceva. Kada je prestao mandat Skupštine AP Vojvodine, koja je imenovala Anketni odbor, istraživanje je nastavljeno u okviru Vojvodanske akademije nauka i umetnosti uz podršku Sekretarijata za nauku i tehnologiju Izvršnog veca AP Vojvodine. Ukoliko Izvršno vece Vojvodine odobri neophodna sredstva, istraživanje bi bilo završeno do kraja avgusta 2006. godine. Nakon toga moguce je objaviti sve rezultate istraživanja. U prvom zborniku objavili bismo imenik žrtava (svih žrtava i to po svim sociodemografskim obeležjima - nacionalnosti, verskom opredeljenju, životnoj dobi...) i analiticke tekstove istoricara. Zbornik ce biti preveden na nemacki i madarski jezik.
Osnovni princip rada Anketnog odbora bio je da se istraži celina stradanja. Nikako nismo želeli da se bavimo samo stradanjem pripadnika jedne nacije ili vere. Prvi put u našoj zemlji istraživanje je radeno na taj nacin. Mnogi istraživaci i pisci su pisali o stradanju Jevreja, Srba ili Nemaca... Pošli smo od toga da je istina sadržana samo u celini. Zlocin je zlocin. Nije zlocin veci ili manji u odnosu na to da li je žrtva Srbin, Jevrejin, Nemac, Slovak, ili Madar... Zlocin treba osuditi bez obzira sa koje strane je pocinjen, narocito se treba boriti protiv zlocina pocinjenih u ime 'viših ciljeva' ('nacionalnih interesa', 'patriotizma'...).


Koje nalaze istraživanja biste posebno apostrofirali?

Pre svega, ovo istraživanje se veoma razlikuje od svih do sada objavljenih istraživanja, a prikupili smo ogroman broj do sada objavljenih istraživanja. Do sada su bile prilicno paušalne ocene o broju stradalih. Mi smo poimence utvrdivali imena stradalih, pa stoga nema dilema o tome da li se jedno ime vodi na više mesta. U anketnom listu se pored imena stradalog/stradale utvduju i godina rodenja, gde je stradao, ko je egzekutor... Do sada smo došli do broja od 110000 stradalih Vojvodana i Vojvodanki. Sva dosadašnja istraživanja su išla do brojke od 70000 stradalih. Utvrdili smo i veoma velike razlike u pogledu tvrdenja koliko je ljudi stradalo iz koje nacionalne skupine. Važno je da kažem da ovo istraživanje pod stradalnicima (žrtvama) podrazumeva ljude koji nisu nosili pušku, dakle nisu pripadali vojnim formacijama. Rec je pre svega o deci, ženama, starcima, mladim ljudima koji nisu hteli da nose pušku. Nažalost, najveci broj stradalnika su sasvim nevini ljudi.
Naša ideja je da ovim istraživanjem prenesemo poruku da niko nema pravo da vodi rat radi likvidiranja nevinih ljudi i radi oduzimanja njihove imovine. Mora se u ljude usaditi svest da se pljacka nikada nece moci legalizovati i da se ne isplati. Kada bi se na svetskom nivou ovo utvrdilo kao pravilo, bilo bi mnogo manje ratova. Iz grade koju smo prikupili više je nego jasno da je pljacka sveprisutni motiv likvidiranja ljudi.


Nailazi li rad vašeg Anketnog odbora na nerazumevanje?

Naše istraživanje nailazi na nerazumevanje upravo zbog toga što 'ljude pod puškom', one koji su po bilo kom osnovu bili u vojnim jedinicama, nismo prihvatili da uvrstimo medu stradalnike. Zapravo, nismo prihvatili da budemo popisna komisija bilo koje armije. Nevinim žrtvama nikada nije pridavana posebna briga, niti su brižljivo popisivane, a upravo to smo hteli da uradimo. Oni koji su ubijali i likvidirali su cesto velicani, proglašavani za heroje, odlikovani i nagradivani, a nevine žrtve su ostajale bez pošte, zaboravljene, tretirane kao kolateralna šteta. Preko 110000 žrtava se prešlo kao da nisu ni postojale. Prosto je neverovatno kako mocnici, posebno militarne snage prelaze preko civilnih žrtava, kao da je rec o niže vrednim bicima, samo zato što ne raspolažu oružjem i ne predstavljaju pretnju drugom. Sklon sam da poverujem u fenomen ratnog ludila. Dovoljno je u nekoga uprti prstom, obeležiti ga kao protivnika i covek postaje žrtva.


Kako ste istraživali stradanja ljudi u periodu od 1945. do 1948. godine?

Dobili smo knjige svih logora.


Dakle, te knjige postoje. Gde su bile do sada?

Bile su sakrivene u muzejima, arhivama, sudovima, u privatnim zbirkama. Niko se nije usudio da ih da istraživacima na uvid. Ali, kad je Skupština AP Vojvodine odobrila ovo istraživanje, ljudi su nam donosili. Prosto je neverovatno koliko podataka se nalazi u privatnim arhivama. Mnogi su nas molili da iskoristimo dokumente koje su doneli, ali da ne pominjemo njihova imena. Ljudi se još uvek boje.
Poseban problem su lokalni kriteriji. Na primer, dugo vremena smo imali problem da dobijemo podatke o logoru Backi Jarak. Jedna jedina osoba, u cijem ormaru u Skupštini opštine su knjige nije htela da ih da na uvid. Pre deset dana smo ih posle velikih muka dobili. Veliki problem su i podaci o logoru Molin. To mesto je izbrisano sa mape Vojvodine, ne postoji, ali znamo da dokumenti postoje.


Postoji li faktor iznenadenja u poslu koji vec više godina radite?

Meni ce ostati enigma strast likvidatora da ostavljaju tragove, da zabeleže koga su likvidirali. Ponekad je to tako brižljivo vodeno da ta cinjenica budi znatiželju. Jedno vreme je važilo pravilo da ko god likvidira više 'protivnika' tome sledi unapredenje, nagrada. U tom grmu leži zec. Izvršioci su bili nagradivani, a statistika je bila potvrda njihove agilnosti. Našli smo, na primer, pisma jednog Nemca njegovim pretpostavljenima u kojima ih sa strašcu svakodnevno obaveštava o likvidacijama pedeset do sto ljudi dnevno na putu kod Bavaništa. To znaci da je mašina koja je ubijala ljude bila planska. Ništa se nije dogadalo ad hoc, slucajno. Sve je bilo planirano ukljucujuci i nagrade, unapredenja i priznanja egzekutorima. Brojna su svedocanstva o tome da su zlocini pocinjeni kao obavljanje redovnih aktivnosti, hladno, racionalno, bez ikakve griže savesti. Mnogi ljudi su na bazi podataka o pocinjenim zlocinima postajali ministri, dobijali unapredenja u službi.


Na cije zlocine se ove tvrdnje odnose?

To prati sve pocinjene zlocine. Nema vecih razlika. Od 1941. do 1944. postojale su tri vlasti u Vojvodini: vlast madarske države u Backoj, NDH je vladala Sremom, a Banat je bio nemacki. Najvece zlocine je pocinila NDH. Cak su Nemci oterali jedan broj egzekutora iz Srema i tako spasili jedan broj Srba od mašine za uništavanje NDH. Nemci su sve podvodili pod svoj interes, jer im je Vojvodina bila potrebna kao velika žitnica za Istocni front. U Banatu je stvorena SS jedinica "Princ Eugen" od naših Nemaca. Ta jedinica je ratovala sve vreme rata. 1941. to je bila jedinica sastavljena iskljucivo od dobrovoljaca. Tek 1943. godine, kada Treci Rajh pocinje da doživljava poraze na Istocnom frontu, ova jedinica se popunjava Nemcima koje mobiliše. Tada je veliki broj Nemaca u rat išao pod pritiskom.
Da bismo sa sigurnošcu mogli govoriti o brojkama analizirali smo statisticke podatke o stanovništvu i to po mestima. Imali smo popis stanovništva iz 1921, 1931, 1948. i 1953. godine. Vojvodina je podrucje na kojem su se odigravale velike migracije u istraživanom periodu. U toku rata izmedu cetrdeset i pedeset hiljada Madara je dovedeno iz Madarske i naseljeno. Zato je toliki broj Srba bio proteran. Onda je u Vojvodinu 1945-46 dovedeno tacno onoliko kolonista koliko je Nemaca proterano. Rec je o 220 do 250 hiljada ljudi, prema onome što smo do sada utvrdili. Nemacke kuce su podeljene po kvoti koju je još 1943. odredio AVNOJ - iz koje republike, koje nacije, odakle, gde ko treba da dode.


Ko je autor tih planova?

Prema dokumentima koji postoje Tito je rukovodio AVNOJ-em. Vrh komunisticke partije je stajao iza tih planova. Znamo tacno i imena jedinica koje su imale zadatak da na odredenom terenu logorišu ljude. To se tacno zna. Za utvrdivanje stradanja Nemaca za naš Anketni odbor problem je predstavljala cinjenica da su mnogi logorisani Nemci rodeni u jednom mestu, pa logorisani u drugom, a tokom logorisanja promenili više puta logor. Tako se ime jednog coveka pojavljivalo više puta. Iz tog razloga postoji stanovito neslaganje u brojkama koje na svim tribinama koristi predsednik Nemackog udruženja Donau iz Novog Sada Anreas Bürgemeier i naših nalaza. Na primer, ne slažu nam se brojke o broju logoraša u Backom Jarku. Tu je neslaganje najdrasticnije, jer gospodin Bürgemeier barata brojkom od 27000, a mi smo došli do brojke od 5500 stradalnika. To jeste bio veliki i istovremeno tranzitni logor. Ali, ni nakon Drugog svetskog rata nije bilo jednostavnije utvrditi broj stradalih u najvecem logoru iz tog perioda Jasenovcu. Predsednik državne komisije za utvrdivanje broja žrtava logora Jasenovac Dušan Nedeljkovic nije uspeo da dode do relevantnog spiska stradalih. Isto je prošla i vojvodanska komisija koja se posle Drugog svetskog rata bavila tim logorom.
Problem Nemaca nakon Drugog svetskog rata bio je što nisu imali niciju zaštitu. Dirljivo je kako su sve naši Nemci stradali. Oni koji su bili logorisani u svojim selima cesto su bili predmet eksploatacije i maltretiranja svojih bivših slugu. Jedan Nemac u Mramorku, lekar nije likvidiran 1945. jer je bio jedini lekar u selu. Kad je 1948. u selo došao drugi lekar Srbin, likvidirali su ga, iako i danas ima ljudi koji govore koliko je on bio covek posvecen svom poslu lekara i koliko ljudi je spasao.


Nedavno ste u Vojvodanskoj akademiji nauka i umetnosti u raspravi o sudbini Podunavskih Nemaca rekli da je broj logora od 1941. do 1945. u Vojvodini bio isti kao i u periodu od 1945. do 1948. Zapravo ste ustvrdili da je nova vlast preuzela nacin funkcionisanja koji je podrazumevao jednak broj logora?

Baš tako. Sedamdeset dva logora su postojala za vreme Drugog svetskog rata, a do iste te brojke smo došli i istražujuci period od 1944-1948. godine. Razlika je samo u tome ko je bio logorisan. Ali, tretman ljudi u logorima, epidemije, bolesti, nacini umiranja su isti.


Iz kojih nacionalnih skupina ima najviše stradalih?

Naravno najviše je stradalo pripadnika vecinskog naroda, Srba. Oni su stradali tokom Drugog svetskog rata, a u periodu od 1944-1948. kao 'cetnici', 'izdajnici', 'petokolonaši', 'bogataši', 'nepoštena inteligencija'... Na bezbroj nacina su likvidirani ljudi za koje se samo pretpostavljalo da mogu biti opasnost za tada aktuelnu vlast. Samo na Golom otoku je stradalo 40000 ljudi. Sve su to bili Srbi i Crnogorci. Pod torturom nove vlasti nekoliko stotina hiljada Srba je pobeglo iz zemlje.
Danas mi se postavlja pitanje na kojim temeljima je nastala nova Jugoslavija. U školi su nas ucili da je nastala na temeljima bratstva i jedinstva... Sve su to bile floskule kojima su se prikrivali politicki zlocini. To što nam se devedesetih dogodilo izbilo je iz temelja te tvorevine. Ono što je precutano, mitologizirano proizvelo je sve sukobe i nacionalne i etnicke i verske i generacijske.
Po broju stradalih onda dolaze Nemci. Ne mogu iznositi podatke dok ne završimo istraživanje.
Da Nemci nisu doživeli to što su doživeli, da su imali isti tretman kakav su imali Srbi u novoj Jugoslaviji, pitam se da li bi bolje ili gore prošli. Oni bi sigurno stradali u sudaru sa nacinom razmišljanja koji je nametnula nova vlast jer sve je to bilo u suprotnosti sa vrednostima koje su razvijane unutar nemacke nacionalne skupine. Iako su Nemci bili ljudi koji izrazito poštuju vlast (na primer, oni su masovno služili vojsku u Kraljevini Jugoslaviji sve do 1941. - raspolažem sa 120 slika Nemaca u uniformi srpske vojske sa šajkacom), funkcionisanje nove vlasti ne bi prihvatili i stradali bi zbog toga.
Ako se gleda pak procentualno u jednoj etnickoj zajednici najviše je stradalo Jevreja, jer ih je stradalo 97%.


Da li Skupština Republike Srbije pokazuje interesovanje za rad Anketnog odbora i eventualno proširavanje njegovog rada na teritoriju citave Srbije?

Današnje granice Vojvodine se ne poklapaju sa granicama Vojvodine u istraživanim periodima. Neki delovi nekadašnje Vojvodine pripadaju danas Srbiji, a Republika Srbija ne pokazuje nikakvo interesovanje za utvrdivanje broja žrtava. Za ovih pet godina rada nikada mi nije pružena prilika da progovorim na TV Beograd, Radio Beogradu, niti je list "Politika" napisao ijedan redak o tome što radimo.


Šta ocekujete kao rezultat rada na ovom istraživanju?

Želeo bih da naše istraživanje doprinese povratku poverenja. Tek kad se istina izgovori, zlocini priznaju, moguce je vratiti poverenje medu ljude. Dok god se zlocinci sakrivaju u vlastitom nacionalnom stadu nije moguce graditi poverenje medu narodima i ljudima. Zato sam zamolio i Madare i Nemce da ucestvuju u ovom istraživanju i da ga zajednicki potpišemo.
Na moju veliku žalost dosta mladih ljudi je zadojeno nacionalizmom i ponaša se kao da su ljude druge nacionalnosti preko nišana ceo život posmatrali. To je loša zaloga za buducnost.
Zabeležila: Nadežda Radovic (Izvor: Stefan Barth)




03.11.2005 dnevnik2
Tema dana: Jedna nepravda ne može se ispravljati drugom

ŠTA AKO DRŽAVA DONESE ZAKON O DENACIONALIZACIJI KOJI CE OBUHVATITI I NEMACKU IMOVINU?

U sklopu sve prisutnijih prica o denacionalizaciji, najviše kontroverze izaziva najava da ce se morati vratiti i ona imovina koja je po okoncanju Drugog svetskog rata konfiskovana domacim Nemcima, folksdojcerima. Kraj rata doneo je, naime, korenite promene u imovinsko-pravnim odnosima u Jugoslaviji, koje ne mimoilaze ni vojvodanske Nemce.

Predsedništvo AVNOJ-a je 21. novembra 1944. godine donelo odluku po kojoj u državnu svojinu prelaze: sva imovina (pokretna i nepokretna dobra) nemackog Rajha i njegovih državljana koja se nalazi na teritoriji Jugoslavije, sva imovina osoba nemacke narodnosti, osim Nemaca koji su se borili u redovima NOV i POJ, sva imovina ratnih zlocinaca i njihovih pomagaca, bez obzira na državljanstvo...

A rec je o zaista velikoj imovini. Na osnovu pomenute odluke AVNOJ-a, u Jugoslaviji je bilo konfiskovano 97.490 nemackih zemljišnih poseda koji su obuhvatali ukupno 637.939 hektara, odnosno u Vojvodini je 68.035 poseda sa 389.256 hektara ušlo u tzv. zemljišni fond agrarne reforme i kolonizacije.

"Odlukom AVNOJ-a pitanje nemacke imovine u Jugoslaviji u celini je rešeno bez kompromisa. Naime, nije se uopšte pravila razlika izmedu nemacke državne i privatne imovine, jer su domaci Nemci, dotadašnji jugoslovenski državljani, izjednaceni potpuno sa Nemcima iz Rajha i proglašeni neprijateljima jugoslovenskih naroda. AVNOJ-eva odluka je u tom pogledu predstavljala konfiskaciju imovine u širem smislu reci, odnosno eksproprijaciju neprijateljske imovine bez naknade u korist države", ukazuje prof.dr Nikola Gaceša u svojoj knjizi "Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945 - 1948". I to je samo jedan deo price, jer ne treba zaboraviti onaj drugi - izmedu 1945. i 1948. godine Vojvodina je bila krajnje odredište velikog broja "vlakova bez voznog reda". Procena je da je za nepune cetiri godine naseljeno severno od Save i Dunava više od 225.000 ljudi iz Drvara, Glamoca, Prozora, Gacka, Duvna, Trebinja...

Oni su se uglavnom useljavali u negdašnje nemacke kuce, a kao kolonisti dobijali su i zemlju najvecim delom oduzetu od folksdojcera (pošto su gotovo 60 procenata ukupnog zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije u Vojvodini sacinjavali upravo nemacki posedi).

I šta sad, šta ako država donese zakon o denacionalizaciji koji ce obuhvatiti i tu imovinu? "Niko nece biti izbacen na ulicu od onih ljudi koji stanuju u nemackim kucama. Država im je to dala i država treba i da obešteti prave vlasnike. Kolonisti ne snose nikakvu krivicu za nepravdu ucinjenu Nemcima, jer su oni cesto i protiv svoje volje naseljeni ovde u Vojvodinu. Ne želimo stare nepravde ispravljati tako što cemo uciniti novu nepravdu", reci su Rudolfa Vajsa, predsednika Nemackog narodnog saveza.

PREDSEDNIK UDRUŽENJA NEMACA "DONAU" ANDREAS BIRGERMAJER INSISTIRA DA I FOLKSDOJCERI BUDU OBUHVACENI ZAKONOM O RESTITUCIJI

Vratiti svu oduzetu imovinu
Udruženje Nemaca "Donau" iz Novog Sada zalaže se za vracanje celokupne imovine podunavskih Švaba, koja je konfiskovana na bazi odluka Predsedništva AVNOJ-a iz novembra 1944. godine. Predsednik tog udruženja Andreas Birgermajer istice za "Dnevnik" da je rešavanje pitanja restitucije veoma važno, ne zbog eventualnih zahteva za prijem naše zemlje u Evropske uniju, vec zbog ispravljanja nepravde koja je naneta podunavskim Švabama nakon završetka Drugog svetskog rata.

- Naše udruženje je uputilo zvanican predlog Skupštini Srbije da zakon o restituciji obuhvati i kompletnu konfiskovanu imovinu podunavskih Švaba. Mi, takode, tražimo da vremenska granica, koju bi obuhvatila restitucija, ne bude 1945. vec 1944. godine, jer postoje brojna svedocanstva da je vec tada pocela konfiskacija imovine - rekao je Birgermajer. On je precizirao da bi imovinu trebalo vratiti svima onima za koje je utvrdeno da se nisu ogrešili o zakon.

Birgermajer kaže da nema saznanja da je vracanje imovine podunavskim Švabama uslov za ulazak u Evropsku uniju, niti je mogao da potvrdi da je, pristankom na restituciju, Hrvatska obezbedila podršku Austrije i Nemacke za dobijanje "zelenog svetla" za pocetak pregovora o clanstvu u EU. U te države, inace, izbegla je polovina od oko 500.000 podunavskih Švaba, koliko ih je, po zvanicnim popisima, živelo u Kraljevini Jugoslaviji uoci Drugog svetskog rata.
- Nije iskljuceno da se pitanje restitucije postavlja kao uslov zemlji za clanstvo u EU, ali mi ne smatramo da je to potrebno uraditi samo zbog ispunjavanja odredenih uslova, vec radi ispravljanja nepravdi. Jer, ne treba zaboraviti da je imovina podunavskim Švabama oduzeta samo zbog njihove enticke pripadnosti - navodi predsednik "Donaua".

Pasivan stav
U pocetku su, po okupaciji Jugoslavije, gotovo svi Nemci bili ponosni, jer se cinilo da je Hitler nepobediv, a i propaganda je bila izvanredno jaka i efikasna. "Istina je da se do kraja rata broj aktivno angažiranih folksdojcera u vojnim i poluvojnim formacijama stalno povecavao, ali sve više prisilnom regrutacijom. Deo njih je shvatio da nacisticka ideologija ne može doneti ništa dobro. Ipak, pasivan stav prema komunistima, kao i prema lokalnim nacistima, ostaje karakteristika folksdojcerskog otpora od pocetka do kraja", ocenjuje hrvatski istoricar mr Vladimir Gajger u studiji "Sudbina podunavskih Nijemaca u bivšoj Jugoslaviji". Prema podacima koje u svojoj knjizi "Nemci u Backoj u Drugom svetskom ratu" navodi dr Josip Mirnic, u jedinice SS-a, Vermahta i ostale vojne snage Nemacke samo u Backoj se do 1943. godine dobrovoljno ukljucilo oko 90 odsto muške populacije izmedu 18 i 35 godina, da bi nakon mobilizacija 1944. prakticno svi muškarci ispod 50 godina bili svrstani u neku od formacija nemacke armije.

Samit u Potsdamu
Neposredno po slomu fašisticke Nemacke u Potsdamu je održan sastanak predstavnika vodecih sila antihitlerovske koalicije. Jedna od kljucnih odluka ovog samita, održanog od 17. jula do 2. avgusta 1945. godine, bio je stav prema nemackoj manjini u istocnim i jugoistocnim evropskim zemljama. Naime, vlade SAD, SSSR i Velike Britanije priznale su da se mora preduzeti iseljavanje u Nemacku nemackog stanovništva, ili jednog njegovog dela, koje je ostalo u Poljskoj, Cehoslovackoj i Madarskoj, i na osnovu ovog stava ceški predsednik Edvard Beneš donosi dekret o iseljavanju oko 2,5 miliona Nemaca iz Sudetske oblasti. Inace, to što Jugoslavija nije zvanicno pomenuta u Potsdamu tumaceno je kao prakticna potvrda da je iseljavanje Nemaca sa ovog prostora vec završena stvar. I upravo ta tzv. potsdamska odluka predstavlja prvu prepreku za ostvarenje namera potomaka folksdojcera da im oduzeta imovina bude vracena.

Probni balon
Zahteve odredenih grupacija i udruženja vojvodanskih Nemaca (pogotovo onih rasutih širom sveta) za vracanje na "gruntovno stanje" iz 1941. godine neki ovdašnji istoricarski krugovi smatraju nerealnim. Uz pitanje da li je potomcima nemackih Jevreja vracena imovina po gruntovnim knjigama iz 1933. godine, oni podsecaju i na cinjenicu da je po dolasku dr Sepa Janka na celo Kulturbunda pocelo masovno kupovanje zemlje u Vojvodini parama Treceg Rajha. Inace, iz ovih krugova potice i teza da je zahtev za vracanjem imovine oduzete folksdojcerima na prostoru nekadašnje Jugoslavije neka vrsta probnog balona, "stvaranje presedana u slabim državama", koji bi omogucio da se potom otvore pitanja imovine Nemaca u Sudetskoj oblasti, Šleziji, duž Odre i Nise...

ISTORICAR DR ZORAN JANJETOVIC TVRDI DA TITO I BRANT NISU NI RASPRAVLJALI O FOLKSDOJCERSKOJ IMOVINI

Nema "brionske formule"
- Nije bilo tajnog prebijanja potraživanja izmedu Tita i Branta, po kome se Jugoslavija odrekla odštete a Nemacka prava na folksdojcersku imovinu - tvrdi za naš list istoricar dr Zoran Janjetovic. - Na osnovu otvorene arhive, a otvorile su ju je i nemacka i naša strana, više je nego jasno da nije bilo nikakvog posebnog memoranduma po kojem je navodno ovo pitanje "prebijeno" i na njega stavljena tacka. Da li je bilo nekog usmenog dogovora izmedu Tita i Branta, može se samo nagadati. Jedino što je izvesno jeste da pisani dokument o "prebijanju" duga ne postoji.

Naš sagovornik istice da je tokom istraživanja, koje ce ovih dana biti pretoceno u knjigu, o tome kako je došlo 1974. godine do sklapanja sporazuma izmedu Nemacke i SFRJ o pomoci i kapitalu, bio u prilici da dobije svu relevatnu gradu i da je na osnovu nje došao do zakljucka da niti je tokom pregovora bilo reci o folksojcerskoj imovini, niti je postojao neki tajni protokol koji je pratio sam sporazum.

- Ni o jednom ni o drugom u arhivskoj gradi nema nikakvog traga, cak ni u vidu aluzije. Nemacka strana je, uprkos pritiscima folksdojcerskih udruženja, rešila da ne koristi argument njihove imovine jer je procenila da bi joj diplomatski na svetskoj sceni to donelo više štete nego što bi joj koristilo u pregovorima sa našom državom- objašnjava Janjetovic.

Niko nije dobio reparaciju
- Sporazum Tito-Brant mora se ostaviti istoricarima, jer jedino oni mogu naucno da ga obrade i daju ocenu. Time ce, ujedno, prestati i politicka manipulacija o tome da je bilo nekih prebijanja i tajnih dogovora. Isto tako treba znati i da nijedna država nije dobila ratne reparacije od Nemacke, o cemu se ovde takode prica. Reparacije, jednostavno, spadaju u domen mirovnih ugovora, a pošto ga nijedna država sa Nemackom nije sklopila, niko na njih i nije ostario pravo. Jedino što je uradeno jeste proglašenje kraja ratnog stanja s Nemackom, ali to još uvek ne znaci i potpisivanje mirovnog ugovora. Zato vracati se sada na to pitanje nema smisla i moglo bi samo da dovede do kontraproduktivnih posledica - istice dr Janjetovic.

Od 1970. do 1974. godine, kada je problem konacno rešen, razgovarano je o najpovoljnijim okolnostima za dobijanje nešto malo novca na ime odštete i mnogo više kao pozajmica.
- Velika suma je za Nemacku iz finanijskih i politickih razloga bila neprihvatljiva, a posebno ako bi se dala pod firmom obeštecenja žrtvama nacizma. Vili Brant je prilikom svoje posete Jugoslaviji sa svojim domacinima, prvo predsednikom SIV-a DŽemalom Bjedicem a zatim i sa Titom na Brionima, razgovarao i o obeštecenju. Tito je istakao da je ponuda od 100 miliona za odštetu i 300 miliona kao pomoc u kapitalu neprihvatljiva i uvredljiva, dok je Brant izrazio spremnost da se traži rešenje za prevazilaženje nasleda prošlosti.

Dva državnika su se složila da se takvo rešenje može naci u razvijanju dugorocne prevredne saradnje dve zemlje. Do konkretnih pregovora došlo je tokom oktobra i novembra 1973. godine. U novembru su se nemacki ministar Bahr i jugoslovenski ambasador Budimir Loncar složili oko sume od 700 miliona maraka. Ostalo je sporno pitanje namene, jer dve strane nisu mogle da se slože o tome da li ce pomoc biti vezana za konkretne projekte ili ne. Konacno je u prvoj polovini februara 1974. Jugoslavija pristala na to da se pomoc sastoji iz dva dela od kojih bi jedan bio vezan za projekat i to izgradnja elektro mreže - tu ulazi i "Krško" - a drugi za nabavku industrijskih dobara iz Nemacke.

Posle dodatnih razgovora 24. maja 1974. je potpisan protokol kojim su rešena tehnicka pitanja a posle pregovora dve delegacije su 18.juna parafirale ugovor. No, konacan tekst je usaglašen i potpisan 10. decembra 1974. godine i predvidao je pomoc u kapitalu u visini od 700 miliona maraka, koja je data na 30 godina sa kamatom od 2 odsto i uz desetogodišnji grejs period. Obeštecenje nije ni jednom recju spomenuto ni u sporazumu ni u jugoslovenskoj štampi. Na taj nacin problem obeštecenja je skinut sa dnevnog reda obostranim popuštanjem: Nemacka je pristala da povisi sumu koju je ponudila a Jugoslavija se odrekla toga da je inkasira pod imenom obeštecenja za žrtve nacizma - istice dr Janjetovic.

Na pitanje šta je bilo sa žrtvama, dr Janjatovic odgovara da su one u celoj prici zaboravljene cim se ozbiljno pocelo pregovarati o sumama. One su bile samo izgovor za dobijanje novca koji je iskorišcen za održavanje socijalisticke privrede i sistema.

- Folksdojcerima je danas mnogo znacajnije da se ponište odluke AVNOJ-a o njihovoj kolektivnoj krivici nego da im se fizicki vrati oduzeta imovina. Dolaze nove generancije a onih koji su nekada živeli na ovim prostorima je sve manje medu živima. Novim generacijama nije toliko važno odakle im roditelji poticu i gde su živeli. Oni zato i upucuju zahtev o "pravu na pohod zavicaju" u smislu da mogu kada to požele da obidu zavicaj iz kojeg su došli njihovi roditelji.

Zatim, treba reci i to da je Nemacka donela zakon po kojem su folksdojceri, pa i sa ovih prostora, dobili obeštecenje, te bi ponovno pokretanje pitanja njihove imovine moralo i to da obuhvati. Bilo bi, a to je smatram i najednostavnije, da naša Skupština donese odluku o poništenju AVNOJ-skih odluka i da se time na to pitanje stavi tacka. Oni pripadnici nemackog naroda koji su ostali da žive ovde i posle rata, pitanje obeštenja oduzete imovine treba da rešavaju kao i svi drugi gradani ove države. Uostalnom, ni jedna evropska zemlja, a pre svega Ceška i Poljska, nije nikada ni pomislile da vrati nemacku imovinu, a kamoli da su to zakonski uredile. I njima to nije bila smetnja da udu u EU - zakljucuje dr Janjetovic.

Od Marije Terezije
Istorijski izvori navode da je plansko naseljavanje Nemaca u ove krajeve pocelo u prvoj polovini 18. veka (kada je posle proterivanja Turaka valjalo "popuniti" ekonomski razorenu i stanovništvom siromašnu Panonsku niziju), mada su ipak najveci talasi naseljenika stizali za vreme vladavine Marije Terezije i Josifa Drugog. Uoci Drugog svetskog rata brojcano najznacajnija grupa jugoslovenskih Nemaca nalazila se u Banatu, Backoj i Baranji. U Banatu su tako nemacka naselja bila grupisana izmedu Velikog Beckereka (Zrenjanin), rumunsko-jugoslovenske granice i oko Velike Kikinde u severnom delu Banata; u Backoj prvenstveno u jugoistocnom delu oko Backe Palanke, Novog Sada, Odžaka, Kule, Apatina i Sombora, a u relativno malom delu jugoslovenske Baranje oko Popovace i Belog Manastira.

Bilo ih je pola miliona
Po prvom popisu stanovništva u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1921. godine, nemacki je kao materinji jezik koristilo 505.790 stanovnika. Deset godina kasnije po tom je kriterijumu bilo upisano 499.969 stanovnika, od kojih je u Banatu nemacki kao maternji jezik koristilo 120.450 osoba (od toga 1.874 nemackih Jevreja), u Backoj se radilo o 173.058 osoba (3.282 Jevreja) i u Sremu o 49.345 osoba (539 Jevreja). Postoje, medutim, mišljenja da rezultati popisa iz 1921. i 1931. godine nisu merodavni za procenu stvarnog broja domacih Nemaca, jer se, navodno, deo njih iz raznih razloga, posebno ekonomskih i politickih, izjašnjavao kao Srbi, Slovenci, Hrvati, pa i Madari... Na takvim temeljima pojedini nemacki autori i baziraju tvrdnju da je uoci rata u Jugoslaviji bilo 600.000, pa cak i 700.000 - 750.000 folksdojcera, ali se u ovdašnjim istoricarskim krugovima ovakve procene smatraju, najblaže receno, tendencioznim.

Posleratno stradanje
U tzv. "Bonskim dokumentima" navodi se pretpostavka da je po završetku rata u Jugoslaviji streljano 5.777 Nemaca koji nisu pripadali nikakvim vojnim ili poluvojnim formacijama, da ih je 2.631 umro u begu, da ih je 5.683 u transportu umrlo ili nestalo, zatim da je nakon dolaska Crvene armije poslano u Sovjetski Savez i mahom se nije vratilo još 4.500 do 5.000, da je 48.027 Nemaca umrlo u raznim internacijama i pri prisilnom radu u Jugoslaviji, kao i da ih je jednostavno nestalo 6.400. Vecina nemackih istoricara i demografa sklona je još radikalnijim "citanjima brojki", pa je tako izvesni Jozef Ber tvrdio da je u jugoslovenskim logorima "nestalo" 135.000 folksdojcera. Inace, prvi je posleratni popis iz 1948. godine registrovao 55.337 pripadnika nemacke manjine u novoj jugoslovenskoj državi, dok je po onom iz 1981. godine taj broj pao na svega 8.712.
Pripremili: LJ. Maleševic, M. Stajic, D. Kolunžija i D. Uroševic
(Izvor: DNEVNIK2)










2. VOZNJA BRODOM




Bivsi Buljkesani u poseti Maglicu
11.11.2005
KIRCHHEIM/Teck


Postovani gospodine Radomir Zatoviću,



na prvom zvanicnom doceku bivsih stanovnika opstine Buljkes sa strane zastupnika gradonacelnika u Mesnoj Zajednici Maglic Vam se srdacno zahvaljujem u imenu svih Buljkeskih ucesnika. Vase reci su kod nas naisli na dobar sluh i mnogo dobrobita. Mi se slazemo sa Vasom namerom da trazite dobre odnose sa gradjanima bivseg Buljkesa i nadamo se da ce ubuduce jos biti vise takvih sastanaka, kao sto smo mi smeli doziveti prvi put.

Srdacno Vas pozdravlja


Vas Heinrich Hoffmann



HEINRICH HOFFMANN, Pfaffenhalde 31, 73230 Kirchheim/Teck, Tel 07021/55235
E-Mail: HeinrichHoffmann@t-online.de
Bulkeser Homepage: http://www.bulkes.de


Prevod sa nemackog: Herbert Hajnc (Heintz), Riselshajm (Rüsselsheim), prije Novi Sad/Vrbas







Nov.2005
Brandenburger Zeitung

Jedno ponovno vidjenje
Izvestaj Hinka (Hajnriha) Georga iz Altker/Zamjevo

Pomocni Komitet Nemacko-evangelicke Crkve iz bivse Jugoslavije je organizovao drugu voznju sa bodom od Passau-a do Novog Sada.230 podunavskih Svaba je krenulo za dijalog i izmirenje. Krivica se ne moze preneti na decu i unuke, ali odgovornost ostaje. Zato su dobronamerni naisli na dobronamerne da dece i unuci isto to mogu da ucine bez predrasude.

Nasa misija je nasla veliki interes. Vec prvog dana nas je predsednik Vojvodjanske Skupstine licno pozdravio u Novom Sadu. Podpredsednik Skupstine je drzao jedan veoma dirljiv govor. U proslosti su mnogi nevini pripadnici manjina pretrpeli nepravdu. Spomenuo je buduci zajednicki obrt Evrope.

U Sremskim Karlovcima smo videli prvu i najvecu bogosloviju. Prvi put se odrzala jedna istorijska konferencija pod protektoratom nemacke zaduzbine "Konrad Adenauer" s ciljem da se nadje zajednicko ocenjivanje istorije za jedno uglasno predavanje u srpskim i nemackim skolama. Srpski istoricari su smatrali da jos nema pristupa svim drzavnim arhivima od 2. svetskog rata 1941 - 1945.

Drugog dana
smo posetili nasa rodna mesta. Bilo je neke znacajne iznemirosti "u trbuhu" kada smo na putu videli mesnu tablicu Zmajeva. U opstini su nas docekali 1. i 2. gradonacelnik zajedno sa jednom srpskom delegacijom. Potom smo posetili decji vrtic. Najednom sam se morao rukovati sa malima

.


GROBLJE
Pred bivsem groblju je medjuvremeno postavljen jedan spomenik. Pop je drzao govor u spomen na prosle dogadjaje. Zatim smo polozili buket cveca i sveca.


Na kraju smo predali novcani prilog mesnom stonoteniskom klubu, a pravoslavnom popu tamjan i drveni ugalj.

Treceg dana
u sredu, 26. oktobra Njegovo Preosvestenstvo Episkop backi dr. Irinej i evangelicki pastor dr. Vagner su odrzali bogosluzenje sa zajednickom molitvom u Novo- sadskom Sabornom hramu.

Hinko (Hajnrih - Heinrich) Georg, nemacka pokrajina Brandenburg
Prevod sa nemackog: Herbert Hajnc (Heintz), Riselshajm (Rüsselsheim), prije Novi Sad/Vrbas












Vojvodjanske vaspitacice decjih vrtica su gosti od 16.10. do 5.11.05 u Badenu/Nemačka



2.11.05
Izvestaj Milice Gagić/2.11.2005

Vojvodjanske vaspitacice decjih vrtica su gosti od 16.10. do 5.11.05 u Severnobadenskoj pokrajini pozvane od Badenske Djakonije i Pomocnog Komiteta Nemacko-evangelicke Crkve u bivsoj Jugoslaviji.

Rechts im Bild:
Milica Gagic in der gelben Jacke neben Ingeborg Stephan vor dem Karlsruher Schloß mit der Römerausstellung.

Osam vaspitacica iz Vojvodine (Srbija), tacnije iz Novog Sada, Sombora, Bajmoka i Indije su - posle jednonedeljnog njuskanja u decjim vrticima krajem juna meseca u gradu Karlsruhe - posetile jedan praktikum od 16.10. do .11.05 u Karlsruhe-u (2), Reilingenu (1), Oftershajmu (2), Bretenu (2) i Rajnsteten-Merschu (1)
Ulogu domacina su preduzeli Badenska Djakonija i Pomocni Komitet Nemacko-evangelicke Crkve iz bivse Jugoslavije. Putovale su u jednom linijskom autobusu i primljene od porodica Springman, Hopf, Stefan, Vagner, Herce-Stro i Jinger-Stro. Na doceku su bile prisutne porodice Balrajh, Fiks, Lazi i Sen (svi bivsi Kacani).
Tronedeljni praktikum je bio odrzan sa sledecim ciljem: - Usavrsavanje nemackog jezika u vrticima - Upotreba nemackih decjih pesama, prica, pokretnih i kruznih igara - Prijateljski odnosi sa nemackim vaspitacicama - I najzad srdacni odnosi sa porodicama podunavsko-svapskog porekla u pokrajini Baden.
Vaspitacice iz Vojvodine su naucile nemacki kako to danas govore predskolske dece. Njima je potrebno to znacajno iskustvo za posredovanje nemackog kao drugi jezik. Moglo se skupiti mnogo znanja i iskustva, posto od cetvrte godine Vojvodjanske dece uce nemacki u vise od 20 vrtica. Jednostavno i igrajuci, u pokretu i u igri.Tako je bilo moguce vec veoma rano uklasti decu u krugove govoreci nemacki jezik. To ce se kasnije nastaviti u osnovnoj skoli. Nenacki danas i u prosloj istoriji je vazan temelj jer je to drugi jezik u evropskim drzavama.
Vaspitacice predavaju decama nemacki vec 2 1/2 godina bez dodatne plate. One to cine dobrovoljno sa mnogo ljubavi i strasti. Potpora Djakonije i Pomocnog Komiteta se smatra kao poklon koji se nikada ne zaboravlja. To je izazivanje i motivacija za buduci posao.
Najlepsi utisak nam je pruzilo gostoprimstvo svapskih porodica. Bilo je punih secanja na detinjstvo u starom zavicaju. Nije bilo kraja pitanja i starih prica.
Domacinske porodice - 3 badenske i 5 podunavsko-svapske su pokazale vaspitacicama znamenitoste okoline. I ta poseta od Strasburga do Hajdelberga je pomagala u pobolsanju znanja nemackog jezika. Na primer 2 vaspitacice iz Indije su bile gosti jedne svapske mesne zajednice pod predsednistvom Adama Krafta. Provele su trodnevni produzeni vikend u Cufenhauzenu, Stutgartu i Zindelfingenu. O tome ce sigurno biti rec u Indijskom listu.
Jedan dan pre rastanka je doslo do zavrsnog razgovora u Djakoniji. Tamo je bio govor od dobrih utiska i iskustva kao i o predlozima za dalje usavrsavanje i o razmeni sa nemackim vaspitacicama. Zbog kratkog vremena se dijalog nastavljao sa predsednikom Komiteta Sen povodom zajednickog rucka u tradicijonalnom restoranu "Sokrates".
Poslednjeg dana smo se oprostile od nasih domacina u nadi da cemo se opet videti u Vojvodini. Otisle smo sa brojnim poklonima, knjigama sa slikama i igrackama za decu u nasim vrticima, narocito za vrtic u Bajmoku.
Mi vaspitacice smo zahvalne za sve i zelimo Badenskoj Djakoniji, Pomocnom Komitetu, nasim domacinima i kolegicama u vrticima dobro vreme i sve najbolje.

Milica Gagic, Indija, 24.11.2005
(Govornica Vojvodjanskih vaspitacica)
Taj clanak je sastavljen na nemacki sa malim korekturama sa strane gospodina Sena.



Ova postanska marka izrazava
koju ceznjivu zelju ima zemlja.




Frau Jelovac besichtigt mit Frau Stephan den Karlsruher Schloßgarten.


Prevod sa nemackog: Herbert Hajnc (Heintz), Riselshajm (Rüsselsheim), prije Novi Sad/Vrbas












26.10.2005
Нови Сад

 

ЕПАРХИЈУ БАЧКУ И ОВЕ ГОДИНЕ ПОСЕТИЛА ГРУПА ЕВАНГЕЛИЧКИХ ХРИШЋАНА ИЗ НЕМАЧКЕ НА ЧЕЛУ СА ПАСТОРОМ ДР МАНФРЕДОМ ВАГНЕРОМ

У среду, 26. октобра ове године, уочи празника Преподобн е мати Параскеве, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј служио је свечано празнично бденије у Саборном храму у Новом Саду. На крају светог богос лужења господин Епископ упутио је хришћанску добродошлицу и пригодним речима поздравио групу од око две стотине посетилаца из Републике Немачке које је предводио евангелички пастор др Манфред Вагнер. Они су, према речима господина Вагнера, кренули на поклоничко путовање у обилазак местa где су некада живеле подунавске Швабе. Већина од њих су управо рођени овде или су потомци домаћих Шваба, који су сада по први пут дошли у завичај својих предака. Епископ Иринеј је истакао том приликом да је једини начин да се превазиђу рђаве и болне успомене из прошлости – којих нажалост ненедостаје ни нашем народу ни немачком народу, ни било коме на овој земљи – тај да се међусобно посећујемо и делимо заједничку хришћанску љубав.

Захваљујући се на речима добродошлице пастор Вагнер је рекао да су њихови доласци у последње две године, у истом месецу, сада већ постали лепа традиција, истичући да су сви они на овај пут кренули са великом радошћу и благодарношћу. Поред осталог г. Вагнер је рекао да су поздравне речи на њих деловале исцелитељно и да се због топлине дочека осећају као хришћани међу својом браћом и сестрама хришћанима, наглашавајући да смо сви пред Богом једно и да сви ми верујемо у једнога Господа Исуса Христа, још једампут благодарећи што су у Љубави Христовој срдачно примљени.

Био је то дирљив и пријатан сусрет хришћана које и поред међусобних разлика повезује једно Јеванђеље Христово и упућеност једних на друге у заједничкој нади на лепше и боље сутра.

 

ђакон Бранислав Мркић

 




2.11.2005
DNEVNIK Novisad



13.9.2005
MITROVAČKE NOVINE






25. avgusta 2005
POLITIKA Beograd








12. avgusta 2005
Senajh / Schönaich
Govor gradonacelnika Grup (Grupp) povodom doceka u opstini Senajh/Schönaich
uoci sastanka svetske omladine u Kelnu (Köln) ove godine.



Uoci sastanka svetske omladine u Kelnu je katolicko crkveno udruzenje zajedno sa gradskom opstinom pozvalo mladez iz Krakova/Poljska I Miletica/SCG na susret u Senajh.
Dozvolite mi molim da veoma srdacno pozdravljam sugradjane, goste, duhovnike i pre svega omladinske grupe iz Miletica i Krakova. Uprkos kratrkorocnog pristanka iz Miletica opstina Senajh je iskoristila sve mogucnosti i korake za sastanak zajedno sa udruzenjem katolicke crkve, sa protestanskim svestenikom Manfred Vagnerom (Wagner), sa katolickim nadbiskupom u Beogradu i Nemackom poslanstvu takodje u Beogradu.
Taj susret traje sada skoro jednu nedelju u nasoj opstini sa mladicima iz Poljske, SCG i sa malim brojem mladih iz Brazila. Razumevanje, upoznavanje i hriscansko udruzenje u vaseljenskom duhu ce biti nezaboravni dani za omladinske grupe.
U novembru 2003 je prvi put uz pomoc protestanskog svestenika Manfreda Vagnera od evangelicke pokrajinske crkve Wirtemberg (Württemberg) i nadlezan za crkve u istoku jedna grupa iz Senajha zajedno sa gradonacelnikom Franjom Grup, sa bracnim parom Andrej i Margareta Vist (Wüscht) i gospodjom Katica Himel posetila Miletic. Nasa tadasnja grupa je iskusila veliku gostoprimnost, medju ostalom kod vladike Irineja u Novom Sadu, kod biskupa Pénzesa u Subotici i biskupa Vrbovsog u Vojvodini i narocito u Mileticu kod skolskog direktora Popovica, kod dr. Marije Sargac koja nas je pratila vise dana, nadalje kod svestenika Pfajfera i gradonacelnice Jasmine Nanovic, isto tako sa mnogim dobrovoljnim pomocnicama koje su nas ugostile nekoliko dana.
Sa pozivom od strane opstine Senajh hocemo da uzvratimo nasu gostoprimnost mladima, narocito iz Miletica. Zelimo da u znaku izmirenja pokupimo mladez i ljude ziveci ovde u Senajhu i rodjeni u Mileticu.
Senajh i Miletic imaju jednu zajednicku proslost posto su vise od 300 bivsih Mileticanina posle izbacivanja i begstva nasli svoj novi zavicaj u Senajhu. Tu je godisnje sastajaliste svih bivsih gradjanina Miletica iz SAD, Kanade i Evrope koji dolaze u nasu opstinu povodom kirbaja. Senajh je preko 30 godina preduzeo kumstvo za sve Mileticanine razdeljeni na celom svetu.
To je danas znamenit dan jer je prvi put uspeo sastanak mladih Mileticanina kod "kuma" Senajh. Takodje je izvanredno da su to mladi koji u znaku vaseljenskog duha i izmirenja putuju u Senaih i posle u Keln na sastanak svetske omladine.
Je dna stara poslovica kaze:
"Samo taj koji poznaje proslost je u stanju obrazovati buducnost". Zato je vazno za mlade da saznaju proslost posto samo tako ljudi mogu da se primicaju, upoznaju i razumeju medjusobno.

Sadasnja poseta mladezi iz Miletica je za nas znak nade da zajedno odradimo sa mladima iz nase opstine i iz Miletica proslost da bi - nadajmo se - iduce godine posetili Miletic u jednom omladinskom logoru pruzeci znacajan znak izmirenja. Narocito mislim na sanaciju ka tolicke crkve, na odrzavanje grobova na groblju sa ciljom da postavimo jedan krst u smislu izmirenja. Nasi mladi bi mogli pomocu tih radova i daljih poseta bolje upoznati i razumeti vasu zemlju. Moramo da uzmemo buducnost u nase sopstvene ruke i iskreno , posteno i ljudski susretati bez ikakvog pripisivanja krivice.
Velika politika samo moze da stvori spoljni mir, ali unutrasnji mir i medjusobno razumevanje samo mi ljudi dobre volje mozemo srediti. Dani sastanka u Senajhu i Kelnu ce za vas - dragi mladici - biti nezaboravni kroz celi vas zivot. Saljem srdacne pozdrave predstavnicima svih crkva, opstini, srezu i skoli. Pozdravljam sve Mileticanine -- radujemo se na dalje sastanke 2006 godine.
Prevod sa nemackog: Herbert Hajnc (Heintz), Riselshajm (Rüsselsheim), prije Novi Sad, Vrbas./font>





20.VII.2005
POLITIKA





6.VII.2005
DNEVNIK




Juni/jul 2005
Rajnsteten (BNN, hos) - Rheinstetten
MILICA GAGIC i KLARA VLAJANKOV, zajedno sa 6 zabaviljama iz srpske pokrajine su oboje do danasnjeg petka gosti u Badenu kod ovdasnjim vrticima "REGENBOGEN"


Interes za nemacki jezik opet raste u Vojvodina...

"Neko mora da bude zaista madjionicar", kaze Milica Gagic za njen posao u jednom decjem zabavistu u Indiji/Vojvodina. Ako igracke izostaju, ali postoje velike grupe, onda zabaviljama mora da padne nesto na um, pristaje Klara Vlajankov iz Sombora.. Zajedno sa 6 zabaviljama iz srpske pokrajine su oboje do danasnjeg petka gosti u Badenu za izvidjenje, kako se uci nemacki u ovdasnjim vrticima. U Vojvodini je visejezicno predavanje vec u vrticu veoma vazno, deca mogu tamo uciti engleski. Interes za nemacki jezik opet raste u krajevima gde su do begstva i proteravanja zivele brojne podunavske Svabe. Jedno mesto u sedamdnevnom programu posete je bio vrtic DUGA (Regenbogen) u Mersu (Mörsch).
Ovdasnji radni stil prilicno lici nasem, kaze Milica Gagic. Oprema i prostorna situacija su bolje ovde u Nemackoj. Rat zu vreme Milosevica je ostavio tragove u zemlji. Sto se tice pedagogije srpske zabavilje su odlicno skolovane, za taj posao je cak poseta univerziteta obavezna. Roditelji mogu predati svoje potomke u vrtic celi dan, posto ih tamo verno cuvaju.
To cuvanje vec pocinje sa jaslima za malisane. Goste je pozvao

"Pomocni komitet nemacke evangelicke crkve iz bivse Jugoslavije" pod predsednikom Herbert Senom (Schön) uz potporu djakonske organizacije u Badenu.

Poseta sluzi dijalogu. Ovde je jezicno unapredjenje takodje jedna velika tema. Djakonija je posredila kontakte sa ustanovima u Rajnstetenu (Rheinstetten), Karsruhe-u i Pforchajmu (Pforzheim).
U domovini Milice Gagic i Klare Vlajankov je visejezicna komunikacija sasvim normalna.

"Vojvodina je kao jedna mala Evropa, samo bez zvezda", kaze Gagic.


U Banatu, Backoj i u Sremu zive oko 20 manjina. Ima 7 jezika, medju njima madjarski, slovacki i nemacki. Ali u vrticima se nemacki jezik potpuno izgubio.

Pod poticajem lingvistkinje Melanije Mikesa iz Novog Sada

se to promenilo u toku poslednjih 2 godina. Gagic i Vlajankov su naucili nemacki u skoli. Dobro savladaju nemacki i smatraju ovaj projekat kao veliki izazov.

"20 minuta svakodnevno ne govorimo ni jednu srpsku rec. Deca moraju nauciti nemacki kao maternji jezik i bez muke pronaci tudje reci", kaze Klara Vlajankov.

Taj nacin ucenja je uspesan, isto tako raste interes roditelja. Skoro svaki ima rodjake koji govore nemacki. Sem toga se vracaju "gastarbajterske" porodice. Sa dobrim utiskom i jednim sopstveno snimljenim filmom grupa krece kuci. Za neke clanove grupe je to bila jedna nedelja u kojoj su malo ponjusili Badensku pokrajinu. Vratiti ce se u oktobru mesecu na jedan 4-nedeljni staz.
Prevod sa nemackog: Herbert Hajnc (Heintz), Riselshajm (Rüsselsheim), prije Novi Sad, Vrbas






Gore: Fr.KÖHL, Fr. MARAVIC, Fr. Becker, Fr. Rajka MILOJICA, Hr.SCHÖN, Fr. JELOVAC, Fr. STEPHAN, Hr. STEPHAN, Fr. GAGIC,
Fr. GUTEKUNST
Dole: Fr. FERKOVIC, Fr. VLAJANKOV, Fr. Slavica NINKOV-GREGORIN,
Fr. Tatjana DURDEV, Hr. Dr. SCHÜSSLER, Hr. SCHÜSSLER, Hr. KÖHL




Grupa za opostaj:



Gore levo na desno:
Milica Gagić Inđia,
Vera Jelovac Novi Karlovci,
Heinrich Stephan Karlsruhe,
Klara Vlajankov Sombor,
Ingeborg Stephan Karlsruhe,
Herbert Schön Landau,
Christa Köhl Böblingen,
Hildegard Gutekunst Reutlingen,
Herr Vranić,
Anna Maravić Bajmok i
Sibila Ferković Bajmok

Dole levo na desno:
Tatjana Đurđev Novi Sad,
Rajka Milojica Novi Sad,
i
Slavica Ninkov-Gregorin
Novi Sad

(Foto: Walter Köhl Böblingen)

(Heinrich Stephan)



10.05.2005
Homepage www.bulkes.de knjiga gostiju
Sigfrid/Siegfried (Sigika) Binder/Sparta, New Jersey - SAD

"To je veliki vebsajt. Mnogi ljudi, mladi i stari u Maglicu, Backom Petrovcu i Novom Sadu citaju ove strane, narocito one na srpski. Ova homepage-strana je izvrstna za njih da saznaju nesto o osnivanju i istoriji Buljkesa do 1945. godine.

Ja sam boravio u Maglicu 2 nedelje od 21. 4. do 4.5. 2005. god. Srpski stanovnici su bili jako ljubazni i gostoprimljivi. Ja sam sreo mladez sa imenima kao: Una, Nina, Milan, Teodora, Filip, Helena, Dragana, Zarko, Birko, Igor, Vladimir, Ivana, Jazmin itd. Ovi mladi i lepi ljudi su bili zadovoljni, veseli i srecni da zive u Maglicu.

2 generacije ranije su zivele isto tako srecne dece, ali su se zvale: Heinrich, Liesel, Franz, Kaethe, Friedrich, Hedwig, Hans, Helga, Philipp itd.

Tada kao i sada je mladez jako volila Buljkes i Maglic.
Ja cenim prijateljstva koje sam sklopio u danasnjem Maglicu. Opet cu skoro posetiti to mesto u letu ostajuci vise nedelja zbo toga velikog bazina za plivanje, da jedem krompir-cips i kobasice i da pijem LAV pivo. Ali najvise volim da vidim i da pricam sa Maglisanima.

U celom srcu mi nedostaje ta divna crkva u centru mojega sela. Cini mi se kao da bi imao romanticnu aferu s njom. Ja nju nikada ne vidim ili dodirvam mnogo puta. Zvuk njenih zvona mi je dao novi zivot. Ja sam veliki optimista za tu crkvu jer kad sam bio tamo prisutan preko Uskrsa, vise od 200 osoba, u glavnom dece i mladez, se skupilo u toj crkvi, koju su moji preci podignuli. Svi su bili srecni i veseli u toj crkvi povodom Uskrsne bozje sluzbe. Bio sam zalostan ali istovremeno srecan da cujem tako cesto ta zvona u toku Uskrsnog vikenda. "
Preveo sa engleskog: Herbert Hajnc(Heintz), Riselshajm(Rüsselsheim), prije Novi Sad, Vrbas


21. april - 4. maj 2005
Kako je jedan Amerikanac (Sigfrid - - Siegfried - Sigika Binder) doziveo svoje rodno mesto Buljkes posle vise od 60 godina




Sigfrid Binder (Buljkes/New York) na celu Uskrsnog puta pravoslavnih Maglicanina u bivsu Buljkesku evangelicko-luteransku crkvu povodom Uskrsnog praznika u maju 2005. god. (vidi sliku).


Njegov dopis:

"U Buljkesu sam se dobro osecao kao nigde drugdje."
Uvek sam se veselio, nikada se nisam izdvajao iz drustva i ponasao sam se kao u svojem sopstvenom selu, nisam se plasio. Samo neki put sam mislio da bi mi neko mogao neljubazno predusresti. Ali to se uopste nije dogodilo.

Najvise kontakta - naravno engleski, posto ja neznam srpski, a oni ne govore nemacki - sam imao sa trecom i cetvrtom generacijom Maglicanina, sa ljudima izmedju 20 i 35 godina i sa decama od 8 do 20 godina. Svi su bili dobri prema meni. Mogu da kazem da to moram zahvalitri Zarku, njegovim prijateljima i rodjacima, koji me poznavaju i cene.







Onda sam jos bio 4 puta u crkvi za vreme Uskrsa. Tamo su me videli najmanje 500 osoba. Zato su svi znali ko sam ja setajuci se celi dan kroz Maglic.
Ljudi su me ljubazno oslovili i posmatrali moj novi plan Maglica, a neki su jos imali stari plan Buljkesa.
Mnogima sam pokazao spisak mrtvih Svaba koji su vecinom umrli u Backom Jarku. Svi Srbi znaju o tome. Istovremeno sam ja priznao da su Nemci pocinili dosta zlocina u Jugoslaviji.


Govorili smo o mogucnosti da kupimo jednu kucu i zemljiste u Maglicu. Ljudi su mi rekli sta sve stoji za prodaju. Niko se nije pretvarao ili pokazao lepo lice da bi pruzio dobar utisak. Cesto su me pitali koliko dugo cu ostati i kada cu se opet vratiti.





Mladez misli da su Srbi dobar narod. Pitali su zasto se desilo Kosovo. Neprestano su hteli da doznaju moje misljenje o Srbima.

Ja sam se koncentrisao na razgovore sa mladim djacima od 12 do 20 godina. Vecina tih mladica su sve doznali o Buljkesu u Internetu. Interesuju se za istoriju.






Kazao sam ljudima da nisam zadovoljan sa stanjem groblja. Uvek mislim da je to sramota kao za nase zemljake tako i za Maglicanine podnositi tu situaciju. Na groblju - vecinom jos prazno - su sahranjeni nasi preci (1786 - 1853), to znaci da su to kosti osnivaca Buljkesa. To bi moralo biti vazno i za Maglicanine. Najbolje bi bila sanacija celog groblja, odstranjivanje svih zbuna i drva, a potom planirati jedan novi projekat. Mislim da bi sanirano groblje predstavljalo spomen za sve sta su neprijateljstvo i mrznja izmedju Srba i Nemaca doneli. Moramo jos namestiti jedan spomenik. U toku moje posete u avgustu cu govoriti sa gradonacelnikom da mi dozvoli sanaciju groblja. Ja cu zaposliti radnike i sam pomagati. Sta misle moji stari Buljkeski zemljaci o tome?





Buljkes je sada postao moj zavicaj. Ljudi su bili dobri i ljubazni, mi smo im bili simpaticni. Zarkova majka mi je dala cveca za nas grob. Mogao bi plakati posto sam zaboravio da ponesem to cvece na groblje. Bio sam potpuno drugih misli.







Sada cu prekinuti. Mogao bi dugo da pisem o svemu, ali za mene je najbolje da neposredno krenem za Buljkes."


Primedba na Sigfrid Bindera:

"Buljkes je sada postao moj zavicaj",
pise Binder u pretposlednjem stavku. Tu ce se cuditi poneki stariji (svapski) Buljkesanin koji se naravno jös dobro seca svojeg rodnog mesta i zavicaja. Ali kad se zamisli da se nas Amerikanac iz Buljkesa rodio tek 1941 god. i kao trigodisnji 1944 otisao u Sileziju sa sestrama Elisaveta i Katarina Binder (Vilms), onda se razume da mora da otkrije Buljkes kao svoj i isto tako zavicaj svojih roditelja i predaka.
Predlog za sanaciju stoji u vezi sa grobljem na zapadnom kraju Prve ulice (Erste Gasse) koje je bilo korisceno za grobove Buljkesana sahranjeni od 1786 do 1853 i od 1890 do izlaska iz zemlje 1945 godine.
Zarko je rodjen u bivsoj kuci roditelja Marije Beka (Beck) u Glavhoj ulici ukoso nasuprot krcme porodice Tomas (Thomas), ali sada zivi sa nemacko-srpskom zenom imenom Brigita (Brigitte) u Dortmundu. Ona se interesovala za Buljkes u Internetu i tako je nasla homepage www.bulkes.de. Ona spominje u knjizi gostiju jedno drvo, sadjeno u dvoristu povodom rodjenja majke Marije Beka, koje danas jos stoji. Binder je prihvatio taj dopis i tako je postalo to srpsko-nemacko prijateljstvo sa sastankom u Maglicu na Uskrs 2005 god.

Prevod sa nemackog: Herbert Hajnc (Heintz), Riselshajm (Rüsselsheim), prije Novi Sad/Vrbas


3. april 2005
Homepage www.bulkes.de knjiga gostiju

Dragi Bulkesani:

"Ja sam na prolecnom odmoru u Buljkesu od 20. aprila. Stanovacu u mojoj rodnoj kuci kao i drugi svapski zemljaci u Buljkesu, da se vidi kako mi Buljkesani mozemo saradjivati sa danasnjim Maglicanima. Dobro se slazemo, narocito sa mladjim Srbima. Sve moje ovdasnje delatnosti su privatnog karaktera.
Ja se interesujem za jedan domaci prostor (na primer kao mali muzej), zato mi je potrebna sopstvena kuca. Kuce se mogu kupiti, to isto vazi za nas bivse Bulkesane, ako to zele. Potom sanacija crkve mora da dodje na red u korist bivsih i danasnjih Bulkesana/ odnosno Maglicanina koji pod Titom nisu usudili da idu u crkvu, ali to danas cine.
Izreka moje konfirmacije je imala pravo: To je divno biti strpljiv i nadati se na Bozju pomoc.
Rado bi slikao za vas. Pisite mi samo broj vase kuce i vase zelje, koji motivi vas interesuju."

Srecno, Sigfrid(Siegfried) - Sigika - Binder
Sparta, New Jersey, SAD
e-mail: siggy.binder@att.net
telefon: 973 - 726 - 3245


Bulkes-Maglić-prijatelji:
Dušan Knezević, Siggy/Sigika Binder, Milan Pilipović

Preveo sa nemackog: Herbert Hajnc (Heintz), Riselshajm (Rüsselsheim/Nemacka), prije Novi Sad/Vrbas

(Heinrich Stephan)