Podunavskih Nemaca na brodu: "MS Sofia"
Foto: Udo Theissmann



PODUNAVSKE ŠVABE TREĆI PUT DOPLOVILE U POŠETU STAROM ZAVIČAJU

Komšijska moba uvek dobro doće



(Izvor: Herbert Heintz)











Podunavskih Nemaca



Date: Wed, 1 Mar 2006 22:46:14 +0100
Subject: Odgovor Stjepana Sedera oko hum.pomoci u list Tabloid
From: "Johan"
To: "Udrz.Nemaca Sr.Karlovci" , "Backi Forum" , "Banatski Forum"

Poštovani gospodine Stević,
dostavljam Vam u atačmentu tekst koji sam upravo poslao TABLOID-u, kao moje
uključenje u polemiku. S obzirom da ne znam ni kojim danima list
izlazi, ni kada će objaviti tekst, a i da bi mogli da
kontrolišete da li je objavljen u celosti, to evo i Vama tekst.
S poštovanjem, NAŠA POSLA
ili da komšiji crkne krava


Molimo vas, da u skladu sa našim zakonodavstvom i, nadam se, vašim pravilnim shvatanjem uloge sredstava informisanja, objavite ovaj tekst, kao prilog plemici koja se vodi u vašem listu, povodom raspodele humanitarne pomoci starijim i siromašnijim vojvodanskim Nemcima. Polemika je zapocela tekstom autora Nikole Vlahovica "Ne baš kao Srbi, ali kradu", objavljenog u vašem listu broj 70-71, od 29. 12. 2005. godine.
Humanitarna pomoc predstavlja, svuda u Svetu, pa i kod nas, oblik pružanja pomoci najugroženijoj populaciji ljudi. To mogu biti kako bolesni, tako i stari, ili pak ljudi neke druge kategorije, ali je svima zajednicko to da su svi siromašni i da svojim radom više nisu u stanju da za sebe obezbede bolji život, izuzev onog najosnovnijeg, elementarnog preživljavanja. Humanitarna pomoc obicno pociva na nesebicnom zalaganju nekoliko ljudi, a nije retkost i da je cela akcija delo jednog coveka. Nemac Robert Lahr, rodom iz Kucure - Vojvodina, založio se da se u nemackom budžetu odvoje sredstva i obezbedio da se organizuje dostava humanitarne pomoci vojvodanskim Nemcima, hronicno siromašnoj populaciji Vojvodine, koji su lošijeg materijalnog stanja i imaju više od 60 godina. Siromaštvo ove populacije datira od najranijuh dana završetka II svetskog rata, kada im je novonastala država oduzela svu imovinu. Roditeljima gospodina Lahra država je, takode, oduzela svu imovinu, a on je, kao cetvorogodišnji decak, bio logorisan. U jednom procentu humanitarne pomoci gospodin Lahr je i sam darodavac. Ovaj posao obavlja više godina volonterski i punim zalaganjem, iako je na polovini sedme decenije života.
Za ovaj svoj rad gospodin Lahr je dobio i više priznanja. Nosilac je najvišeg odlikovanja vlade Nemacke za humanitarni rad, koje mu je urucio licno ministar unutrašnjih poslova Nemacke, na svecanosti uprilicenoj samo za tu priliku. Takode, gospodin Lahr je nosilac odlikovanja Vlade Srbije - Ministarstva zdravlja i Skupštine AP Vojvodine.
Dostava i raspodela humanitarne pomoci se odvija po strogim pravilima koje je propisao darodavac. Osnovna ideja humanitarne pomoci je da roba mora biti kvalitetna i to bez izuzetka i bez razlike da li je kupljena na inostranom ili na domacem tržištu.Veci deo te robe i mi možemo kupiti u domacim prodavnicama.. I sam sam organizator raspodele humanitarne pomoci za Sremske Karlovce i ovo sasvim dobro znam. Znaju to i drugi ljudi koji ulažu svoj rad da bi humanitarna pomoc bila rasporedena na pravi nacin i dospela do krajnjih korisnika. Ovo zna i više desetina Karlovcana - primaoca humanitarne pomoci. Ovo ne znaju samo oni koji u svakoj misiji dobre volje vide mogucnost da neko nešto ukrade, ili zlo koje treba odstraniti.
Zato i cudi maliciozan napis TABLOIDA u kojem je gospodin Lahr i njegova misija dobre volje naišla na otvorenu optužbu, da kao humanitarnu pomoc šalje nekvalitetnu i pokvarenu robu i da se o humanitarnu pomoc okoristi i još jedan broj ljudi koji su u lancu njene raspodele i sl. Pa cak i brinu brigu o nemackom budžetu, jer ga navodno pljacka. Tekstopisci, neiskusni i nevicni novinarskom poslu, ocigledno ne znaju da se tako nešto ne može baš lako dogoditi u jednoj ozbiljnoj i dobro organizovanoj državi, kao što je Nemacka. Takva država kontroliše sve slavine kroz koje joj otice budžet, odnosno sredstva poreskih obveznika. Tako je i ova akcija jesenas pretrpela kontrolu. Predstavnik nemacke vlade je posetio Vojvodinu i na licu mesta, proverom kod neposrednih korisnika i ljudi koji se bave raspodelom humanitarne pomoci, kontrolisao sve o raspodeli humanitarne pomoci, pa na taj nacin i aktivnosti gospodina Lahra. Naša država je mogla, a nije, isto to uciniti, kada su u pitanju naši državljani i utvrditi, da li neko od njih, koji se nalazi u lancu raspodele humanitarne pomoci, zloupotrebljava ovu svoju funkciju.

Kreatori ovakvih vesti nisu ni svesni da humanitarna pomoc, ma od koga došla i ma kome bila upucena, olakšava, makar malo, teret koji ova država nosi. Što to ne znaju kreatori ovakvih vesti još se može i razumeti, ali što to ne znaju clankopisci i urednici ostaje pitanje bez odgovora. I umesto da gest dobre volje ovog coveka pohvali, i na istom i zahvali, jer ta pomoc ipak završava u našoj državi i na našim stolovima, optužuju ga za zloupotrebu humanitarne pomoci, pa i za pljacku nemackog državnog budžeta.
Stjepan A. Seder, Predsednik Nemackog udruženja za dobrosusedske odnose KARLOWITZ
(Izvor: Herbert Heintz)







2006
Rezension "Sporedna ulica"

O Šinteraju i nama Dragi Bugarcic: Sporedna ulica, Knjižnica Bugarcic, Vršac, 2006.


"Sporedna ulica" je jedanaesti roman Dragog Bugarcica. Iako se cini da je rec o romanu labave strukture, poentelisticki uhvacenim trenucima razlicitih vremenskih tokova, Bugarcic cvrsto drži pricu u ruci, a fragmentarnost je tek zamka koju je spremio citaocu ne bi li ga naterao da pojmi muke progovaranja o onome o cemu se mucki pola stoleca cuti. Autor je izabrao slalom kao metod putovanja kroz prošlo, sadašnje i nagovešteno vreme. U istim sokacicima, istoj sporednoj ulici, na potoku koji je veza sa okeanom ali i maticnom knjigom, knjigom svih knjiga, u kojoj su ispricane sve price ovog sveta, zbivaju se zlocini i decije igre. Zamišljene monologe macka Tarka, fantazije decaka Helmuta, dijaloge junaka stripova koji su za Helmuta realniji od ljudi iz njegove sporedne ulice, smenjuje mucno razotkrivanje zlocina o kojima svi sve znaju, ali niko nije u stanju da govori. Kao udarci malja javljaju se segmenti potpuno naucnicki, neutralno ispricane price o doseljavanju Nemaca u Vojvodinu i V. Istu pricu autor više puta zapocinje, dodajuci prustovski temi svaki put još jedan istrument da bi stigao do kakofonije smrtonosne mitraljeske vatre. Cinjenice emotivno senci tek recenica - "Prvoj smrt, drugoj patnja, trecoj hleb" - kojom Nemci zgusnuto progovaraju iskustvo generacija doseljenika u mocvarnu boleštinama bremenitu ravnicu presecenu velikom rekom.
"Sporedna ulica" je prica o zlocinima pocinjenim nad nemackim življem grada V. na kraju jednog jasno prepoznatljivog rata. Kao u trileru, u romanu su dati odgovori na sva bitna pitanja: ko su žrtve, ko dželati, šta je pokrenulo lanac zlocina, kako se zlocin zbio, kako je bilo moguce da zlocin pola veka prekriva muk...
Najpre se oseca zebnja, cuje potmula grmljavina kacuša, teških kola, onda pojedinacno nestaju ljudi iza kojih ostaje nepodnošljiva praznina i nemoc. Potom pobednici piju i siluju. U sporednoj ulici, u jednoj nemackoj kuci, štiteci sestru od silovatelja, jedan mladic ubija ruskog majora. To je povod. Pravi zlocin je bezocna osveta - egzekucija svih žitelja ulice. Okrenute prema zidovima vlastitih kuca žitelje sporedne ulice ce izrešetati mitraljeska paljba. Citav dan i noc njihova telesa prevozice seljacka kola i špediteri na Šinteraj, pasje groblje pod Vršackim bregom. Na glavnom gradskom trgu, na ocigled svih stanovnika grada, njihove komšije ostavice svoje poslednje tragove - kapi krvi koje ce iscrtati putanju njihove poslednje vožnje kroz grad. Pošto je tanak sloj zemlje prekrio trupla, a zemlja ubrzano pocela da diše pod teretom njihovog raspadanja, grad je postao talac pocinjenog zlocina.
Oni što su ih zakopavali, seoska sirotinja i fukara, do kraja života ce se utapati u alhoholu nesposobni da objasne, pronadu smisao vlastitog daljeg bivanja. Muk ce biti realnost, uz stalno prisutne pretnje i stalno prisutan DB.
Neka deca ce tamo daleko, u Austriji, u izbeglickim kampovima porasti, proživeti život u Becu cekajuci da svom gradu kažu šta im je uradio. Ljubav glavnog junaka "Sporedne ulice" prema Vršcu je spona, šansa, pružena ruka onog koga nismo zaštitili. Decije igre u prašini sporedne ulice, uz potok Mesic i hladovina ujakove biblioteke su amalgam za zaceljivanje rana.
Ožiljke tih rana u žrtvama, ali i u dželatima i inima, jer u ovoj prici niko nije nevin, umetnik nepogrešivo detektuje. I zato autor nije svevidece oko, koje sudi i unapred sve zna, nego akter price koja i danas tece, ciji kraj je i dalje neizvestan. On je i sam osetio kako funkcioniše "ministarstvo istine", suocio se sa mukom kao jedinim garantom opstanka i prekršio ga. Bez prestupa nema umetnosti, a ni života.
Nadežda Radovic
(Izvor: Stefan Barth)





2006
Intervju sa Tamašom Korhecom,
potpredsednikom i pokrajinskim sekretarom za propise,
upravu i nacionalne manjine u Izvršnom vecu AP Vojvodine

Vojvodina postoji dok živi njeno bogato jezicko i kulturno naslede

Koje su osnovne tacke politike vlade, ciji ste Vi potpredsednik, u odnosu na pitanje Podunavskih Nemaca?

Pitanje Podunavskih Nemaca moramo posmatrati u kontekstu citave politike Izvršnog veca i Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine. Bitne odlike te politike, od promena 2000. godine, su razvijanje multikulturalnosti i zaštita razlicitosti. S obzirom da vec drugi mandat radim u vojvodanskoj vladi, mogu sa sigurnošcu potvrditi da vojvodanska vlada nastoji da u kontinuitetu razvija institucionalnu zaštitu razlicitosti u Vojvodini i da stvara pravne, politicke i društvene pretpostavke koje ce obezbediti punu ravnopravnost gradanki i gradana bez obzira na njihovu nacionalnu, etnicku i versku pripadnost. U ovom periodu znatno su povecane dotacije i pomoc za razvijanje kulturne baštine i razlicitosti u Vojvodini, jer od pocetka delujemo sa svešcu da Vojvodina predstavlja jedinstven prostor u Evropi upravo po tome što se u njoj vekovima medusobno prožimaju razlicite kulture, jezici i postoji duga tradicija suživota ljudi razlicitog etnickog porekla, nacionalnosti i vere. Ove razlicite kulture nisu samo opstajale jedna pored druge, nego su se i medusobno prožimale i vršile znatne uticaje jedna na drugu. Tri su velike kulturne zajednice obeležile bitno vojvodanski prostor. Pored madarske, srpske i nemacke kulturne zaostavštine tu su tragovi još desetak vecih kulturnih zajednica koje stvaraju i razvijaju svoj kulturni identitet. Ovu vojvodansku osobenost posmatrali smo kao izuzetnu prednost za razliku od politike koja je devedesetih vodena u Srbiji i Vojvodini. Ne samo da te razlicitosti treba da cuvamo i oplemenjujemo, nego treba i da ispravimo greške koje je vlast pocinila tokom devedesetih, ne samo u politickom smislu vec i u normativno institucionalnom smislu. U normativno institucionalnom smislu pokrajina Vojvodina je imala izrazito aktivnu ulogu. Znatan broj normativnih akata koje je Skupština AP Vojvodine usvojila vezan je upravo za zaštitu razlicitosti na vojvodanskom prostoru, pocev od Odluke o bližem uredivanju službene upotrebe jezika pa do Odluke o uvodenju višejezicnih obrazaca i o polaganju prijemnih ispita na novosadskom Univerzitetu na maternjem jeziku. U znacajnoj meri proširen je institucionalni okvir. Na primer, formiran je nedeljnik na romskom i hrvatskom jeziku. Isto to je uradeno i na bunjevackom i ukrajinskom jeziku. Sva ova glasila, kao i ona koja su od ranije postojala dobijaju znatno veca sredstva i dotacije od Pokrajine. Formirano je profesionalno rumunsko, slovacko i rusinsko pozorište. Otvorene su nove gimnazije na madarskom jeziku. Jednom recju, stvorili smo niz novih institucija koje vode razvijanju razlicitosti i posebnosti.


Šta je vojvodanska vlada konkretno uradila za nemacku nacionalnu manjinu?

U odnosu na Podunavske Nemce, naše Švabe, ucinjeni su kako simbolicki, tako i prakticni koraci. Pored toga što u znacajnoj meri podržavamo i finansiramo neke aktivnosti nemackih udruženja, kojih na srecu ima više nego u ranijem periodu, doneli smo i Rezoluciju Skupštine Vojvodine o nepriznavanju kolektivne krivice. Ova rezolucija je granicni kamen jer je prvi put jedan državni organ priznao da su mnogi gradani ove zemlje bili kažnjeni na osnovu kolektivne krivice. Time je nova vojvodanska vlast jasno rekla da pripadnost jednom kolektivitetu ne može biti osnova nicije krivice. Svesni smo da je nemacka nacionalna zajednica pretrpela najvecu štetu zbog toga što je 'kolektivna krivica' bila ozvanicena. Najveci deo te zajednice je nestao sa naših prostora. Rezolucija je uspostavila drugacije politicke temelje za novu politiku i prema nemackoj nacionalnoj zajednici, ali i prema drugim zajednicama nad kojima su primenjivane neke od mera 'kolektivne krivice'.
Na osnovu toga Skupština je inicirala i ozbiljan istraživacki rad kako bi se utvrdilo šta se sve dogadalo izmedu 1941. i 1948. godine. U tom periodu masovno su kršena ljudska prava od strane razlicitih vlasti na ovom prostoru. Smatram da je utvrdivanje celovite istorijske istine važan preduslov otvaranja novih perspektiva suživota. Tako smo razbili bedem cutanja kojim je tabuizirano stradanje naših Nemaca od 1944. do 1948. godine. Prvi put su predstavnici zvanicnih državnih organa Vojvodine uzeli ucešce u obeležavanju godišnjica stradanja naših Nemaca zajedno sa predstavnicima Podunavskih Nemaca. Na simbolican nacin i tako pokazujemo da su nevini ljudi stradali i da smo spremni da problem stradanja naših Nemaca vidimo i iz jedne drugacije perspektive.
U procesu povezivanja dunavskih zemalja znacajnu ulogu imaju i pojedinci pripadnici Podunavskih Nemaca koji se u sve vecem broju posecuju Vojvodinu. Pokrenut je jedan proces u kojem se crno bela slika i o Drugom svetskom ratu i o dogadanjima nakon rata sve više menja. Vojvodanska vlast je u tom procesu odigrala pionirsku ulogu. Svi ostali organi vlasti u našoj zemlji su ili bili asistenti ili su tek sporadicno podržavali inicijative koje su dolazile iz Vojvodine.


Može li se ispraviti istorijska nepravda koja je ucunjena ogromnom broju nekada najbrojnije nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji?

Istorijska nepravda se može samo na simbolickoj ravni ispraviti. To se odnosi kako na Aušvic i Hirošimu, tako i na stradanje naših Nemaca. Nažalost, kolo istorije se ne može okrenuti unazad. Ono što možemo uraditi je da jasno kažemo šta se našim Nemcima dogodilo, da priznamo njihove zasluge za razvoj Vojvodine. Želimo da svi Vojvodani budu svesni toga šta nam je od Podunavskih Nemaca ostalo. Deo te kulturne baštine i danas utice na naš svakodnevni život u Pokrajini. Kad popijemo cašu piva, to nas vezuje za naše Nemce sa kojima je u Vojvodinu stigla kultura uzgajanja hmelja, proizvodnje piva i uživanja u tom picu. Mnogo toga su nam u Vojvodini doneli Nemci.
Treba nastaviti sa negovanjem nemacke kulture. Ucenje nemackog jezika od obdaništa do univerziteta samo ce otvarati perspektive generacijama koje dolaze. I bez Nemaca nemacka kultura u Vojvodini ima perspektivu. Ideja vodilja treba da nam bude da pokušavamo da nemacko naslede i veze koje imamo sa našim Nemcima upotrebimo za dobrobit Vojvodine. Moramo jacati svest da Vojvodina postoji dok živi njeno bogato jezicko i kulturno naslede. Ako to nestane, a mnogi su upravo to devedesetih priželjkivali, Vojvodine nece biti. Na srecu pokazalo se da je naslede Vojvodine žilavije od sanja nacionalista. Ni jaka politicka volja ni histerija koja je devedesetih vladala nisu uspeli da potru duh Vojvodine. Sve više ljudi u Vojvodini toga postoje svesno cak i medu onima koji su bili protivnici tih ideja.


Ostaje bolno pitanje: kako ce biti razrešen problem sa oduzetom imovinom nemackih gradana po osnovu 'kolektivne krivice'. Da li je to pitanje uopšte u nadležnosti pokrajinskih vlasti?

Pripremili smo jedan celovit zakonski predlog o rešavanju imovinsko-pravnih pitanja i obeštecenju i onih ljudi koji su imovinu izgubili zbog 'kolektivne krivice' koji smo poslali republickim organima još pre dve godine. Vojvodina je politicki rekla svoje i opredelila se za jednu redistributivnu pravdu, odnosno povracaj oduzete imovine ili obeštecenje. Medutim, moramo biti realni, ne samo u odnosu na nemacku zajednicu, nego u odnosu na sve gradane koji su pretrpeli štetu. Imamo dva kljucna problema.
Prvo, mnogo je više onih koji uživaju u toj imovini nego onih kojima je imovina oduzeta. To stvara vrlo nepovoljnu situaciju za delovanje politicara, jer oni moraju nekome da oduzmu da bi ispravili nepravdu ili da obeštecenje obezbede iz poreza. Prosto, ne sme se izgubiti iz vida da je nacionalizacija bila proces oduzimanja manjem broju ljudi i dodeljivanje vecem broju. Zato je vracanje tog procesa unatrag izuzetno nepopularno. Može se ljudima objasniti da pravda to iziskuje, ali kad ih ta pravda bude udarila po džepu, bunice se. Vecina ce se buniti.
Drugi problem je naše siromaštvo. Da se kod nas dinamicki razvija privreda, da imamo neke velike rezerve, onda bismo u proces obeštecenja mogli da udemo bez vecih socijalnih trauma. Ali, u zemlji u kojoj imamo preko 30% nezaposlenih, u kojoj su i oni koji su zaposleni nezadovoljni platama, vracanje imovine bogatim ljudima može biti izuzetno nepopularno. Moja porodica je mnogo izgubila nacionalizacijom, jer moji preci su bili bogati ljudi. Ali, bez obzira što je to i protiv mojih licnih interesa, svestan sam mogucih socijalnih posledica i potresa. Naravno, u taj proces se mora uci. Drago mi je da je popis oduzete imovine otpocet. Svaki Nemac treba da preda popis imovine koja mu je oduzeta, jer svakako država mora da pokaže dobru volju da ispravi nepravdu. Drugo je pitanje da li ce država biti u stanju da u celosti obešteti ljude kojima je nepravedno imovina oduzeta, ali obavezna je da otpocne taj proces. To se odnosi i na naše Nemce. Mnoge države koje su danas clanice Evropske unije su samo delimicno to ucinile, pre svega u odnosu na Nemce.


Zna li se tacno šta su se Tito i Brant 1973. godine dogovorili?

Kominike je prilicno uopšten i formalan. Verujem da ne postoji državni akt u kojem se Nemacka u ime Nemaca odrekla prava na obeštecenje. To Nemacka nije mogla da uradi. Tako nešto niko ne bi imao pravo da potpiše.


U Nemackoj su naši Nemci, koji su primili nemacko državljanstvo, dobili neko obeštecenje koje nije bilo u vrednosti imovine koju su izgubili.

Ali, nije svako dobio. I mnogi od naših Nemaca nisu otišli u Nemacku nego su ostali u Austriji, otišli u SAD, Australiju, Kanadu…Neki su ostali ovde. Prema nekim podacima, doduše ne sa popisa stanovništva, u našoj zemlji ima izmedu dvadeset i trideset hiljada Nemaca. U sredinama sa pretežno madarskim življem oni su vecinom ungarizovani, a sa pretežno hrvatskim življem kroatizovani. U ove dve grupe Nemci su prebegli da bi izbegli posledice 'kolektivne krivice'. To su mogli da urade u mešovitim sredinama, jer u nemacki etnicki cistim ili sa pretežno nemackim stanovništvom nisu imali gde da se sklone. U tim sredinama, kao što su Apatin, Ožaci, Rudolfsgnad, Indija Nemci su masovno stradali.
Ako Vojvodina bude u stanju da iskreno iskaže da želi da vrati nemacku kulturu u svoj kulturni prostor, da vrati nemacki jezik, da jaca svest o bogataj nemackoj civilizacijskoj i kulturnoj baštini, Vojvodini ce otvoriti perspektivu zemlji u celini i brže nas uvesti u Evropsku uniju. Naši Nemci su naš najsigurniji oslonac na tom putu.
Zabeležila: Nadežda Radovic (Izvor: Stefan Barth)




2006
Intervju sa profesorom dr Dragoljubom Živkovicem,
predsednikom Anketnog odbora za utvrdivanje istine o dogadajima
u periodu od 1941. do 1948. u Vojvodini

Zahvaljujuci strasti likvidatora da ostavljaju tragove

Skupština AP Vojvodine je 2001. godine formirala Anketni odbor za istraživanje stradanja stanovnika Vojvodine od 1941. do 1945. godine. Tokom istraživanja, ispostavilo se da je stanovništvo Vojvodine, u gotovo istom broju, stradalo i u periodu od 1945. do 1948. godine, kaže za Danas profesor dr Dragoljub Živkovic, predsednik ovog Anketnog odbora. U Anketnom odboru je radilo trinaest ljudi, ali je saradivalo još tridesetak strucnjaka iz muzeja i arhiva, kao i nekoliko relevantnih institucija. Ostvarili smo i saradnju sa Muzejom Podunavskih Švaba u Ulmu, sa Madarima u Segedinu i Budimpešti, a i sa strucnjacima iz Zagreba. Dobru saradnju imali smo sa Institutom za genocid u Beogradu i sa Institutom za savremenu istoriju. Najvecu podršku pružili su nam Muzej Vojvodine i Arhiv Vojvodine. Nakon cetiri godine, završili smo oko 80% terenskog istraživanja. Nisu sasvim obradeni podaci za logore Backi Jarak i Molin. Takode, potrebno je završiti terensko istraživanje na prostoru Bele Crkve i Panceva. Kada je prestao mandat Skupštine AP Vojvodine, koja je imenovala Anketni odbor, istraživanje je nastavljeno u okviru Vojvodanske akademije nauka i umetnosti uz podršku Sekretarijata za nauku i tehnologiju Izvršnog veca AP Vojvodine. Ukoliko Izvršno vece Vojvodine odobri neophodna sredstva, istraživanje bi bilo završeno do kraja avgusta 2006. godine. Nakon toga moguce je objaviti sve rezultate istraživanja. U prvom zborniku objavili bismo imenik žrtava (svih žrtava i to po svim sociodemografskim obeležjima - nacionalnosti, verskom opredeljenju, životnoj dobi...) i analiticke tekstove istoricara. Zbornik ce biti preveden na nemacki i madarski jezik.
Osnovni princip rada Anketnog odbora bio je da se istraži celina stradanja. Nikako nismo želeli da se bavimo samo stradanjem pripadnika jedne nacije ili vere. Prvi put u našoj zemlji istraživanje je radeno na taj nacin. Mnogi istraživaci i pisci su pisali o stradanju Jevreja, Srba ili Nemaca... Pošli smo od toga da je istina sadržana samo u celini. Zlocin je zlocin. Nije zlocin veci ili manji u odnosu na to da li je žrtva Srbin, Jevrejin, Nemac, Slovak, ili Madar... Zlocin treba osuditi bez obzira sa koje strane je pocinjen, narocito se treba boriti protiv zlocina pocinjenih u ime 'viših ciljeva' ('nacionalnih interesa', 'patriotizma'...).


Koje nalaze istraživanja biste posebno apostrofirali?

Pre svega, ovo istraživanje se veoma razlikuje od svih do sada objavljenih istraživanja, a prikupili smo ogroman broj do sada objavljenih istraživanja. Do sada su bile prilicno paušalne ocene o broju stradalih. Mi smo poimence utvrdivali imena stradalih, pa stoga nema dilema o tome da li se jedno ime vodi na više mesta. U anketnom listu se pored imena stradalog/stradale utvduju i godina rodenja, gde je stradao, ko je egzekutor... Do sada smo došli do broja od 110000 stradalih Vojvodana i Vojvodanki. Sva dosadašnja istraživanja su išla do brojke od 70000 stradalih. Utvrdili smo i veoma velike razlike u pogledu tvrdenja koliko je ljudi stradalo iz koje nacionalne skupine. Važno je da kažem da ovo istraživanje pod stradalnicima (žrtvama) podrazumeva ljude koji nisu nosili pušku, dakle nisu pripadali vojnim formacijama. Rec je pre svega o deci, ženama, starcima, mladim ljudima koji nisu hteli da nose pušku. Nažalost, najveci broj stradalnika su sasvim nevini ljudi.
Naša ideja je da ovim istraživanjem prenesemo poruku da niko nema pravo da vodi rat radi likvidiranja nevinih ljudi i radi oduzimanja njihove imovine. Mora se u ljude usaditi svest da se pljacka nikada nece moci legalizovati i da se ne isplati. Kada bi se na svetskom nivou ovo utvrdilo kao pravilo, bilo bi mnogo manje ratova. Iz grade koju smo prikupili više je nego jasno da je pljacka sveprisutni motiv likvidiranja ljudi.


Nailazi li rad vašeg Anketnog odbora na nerazumevanje?

Naše istraživanje nailazi na nerazumevanje upravo zbog toga što 'ljude pod puškom', one koji su po bilo kom osnovu bili u vojnim jedinicama, nismo prihvatili da uvrstimo medu stradalnike. Zapravo, nismo prihvatili da budemo popisna komisija bilo koje armije. Nevinim žrtvama nikada nije pridavana posebna briga, niti su brižljivo popisivane, a upravo to smo hteli da uradimo. Oni koji su ubijali i likvidirali su cesto velicani, proglašavani za heroje, odlikovani i nagradivani, a nevine žrtve su ostajale bez pošte, zaboravljene, tretirane kao kolateralna šteta. Preko 110000 žrtava se prešlo kao da nisu ni postojale. Prosto je neverovatno kako mocnici, posebno militarne snage prelaze preko civilnih žrtava, kao da je rec o niže vrednim bicima, samo zato što ne raspolažu oružjem i ne predstavljaju pretnju drugom. Sklon sam da poverujem u fenomen ratnog ludila. Dovoljno je u nekoga uprti prstom, obeležiti ga kao protivnika i covek postaje žrtva.


Kako ste istraživali stradanja ljudi u periodu od 1945. do 1948. godine?

Dobili smo knjige svih logora.


Dakle, te knjige postoje. Gde su bile do sada?

Bile su sakrivene u muzejima, arhivama, sudovima, u privatnim zbirkama. Niko se nije usudio da ih da istraživacima na uvid. Ali, kad je Skupština AP Vojvodine odobrila ovo istraživanje, ljudi su nam donosili. Prosto je neverovatno koliko podataka se nalazi u privatnim arhivama. Mnogi su nas molili da iskoristimo dokumente koje su doneli, ali da ne pominjemo njihova imena. Ljudi se još uvek boje.
Poseban problem su lokalni kriteriji. Na primer, dugo vremena smo imali problem da dobijemo podatke o logoru Backi Jarak. Jedna jedina osoba, u cijem ormaru u Skupštini opštine su knjige nije htela da ih da na uvid. Pre deset dana smo ih posle velikih muka dobili. Veliki problem su i podaci o logoru Molin. To mesto je izbrisano sa mape Vojvodine, ne postoji, ali znamo da dokumenti postoje.


Postoji li faktor iznenadenja u poslu koji vec više godina radite?

Meni ce ostati enigma strast likvidatora da ostavljaju tragove, da zabeleže koga su likvidirali. Ponekad je to tako brižljivo vodeno da ta cinjenica budi znatiželju. Jedno vreme je važilo pravilo da ko god likvidira više 'protivnika' tome sledi unapredenje, nagrada. U tom grmu leži zec. Izvršioci su bili nagradivani, a statistika je bila potvrda njihove agilnosti. Našli smo, na primer, pisma jednog Nemca njegovim pretpostavljenima u kojima ih sa strašcu svakodnevno obaveštava o likvidacijama pedeset do sto ljudi dnevno na putu kod Bavaništa. To znaci da je mašina koja je ubijala ljude bila planska. Ništa se nije dogadalo ad hoc, slucajno. Sve je bilo planirano ukljucujuci i nagrade, unapredenja i priznanja egzekutorima. Brojna su svedocanstva o tome da su zlocini pocinjeni kao obavljanje redovnih aktivnosti, hladno, racionalno, bez ikakve griže savesti. Mnogi ljudi su na bazi podataka o pocinjenim zlocinima postajali ministri, dobijali unapredenja u službi.


Na cije zlocine se ove tvrdnje odnose?

To prati sve pocinjene zlocine. Nema vecih razlika. Od 1941. do 1944. postojale su tri vlasti u Vojvodini: vlast madarske države u Backoj, NDH je vladala Sremom, a Banat je bio nemacki. Najvece zlocine je pocinila NDH. Cak su Nemci oterali jedan broj egzekutora iz Srema i tako spasili jedan broj Srba od mašine za uništavanje NDH. Nemci su sve podvodili pod svoj interes, jer im je Vojvodina bila potrebna kao velika žitnica za Istocni front. U Banatu je stvorena SS jedinica "Princ Eugen" od naših Nemaca. Ta jedinica je ratovala sve vreme rata. 1941. to je bila jedinica sastavljena iskljucivo od dobrovoljaca. Tek 1943. godine, kada Treci Rajh pocinje da doživljava poraze na Istocnom frontu, ova jedinica se popunjava Nemcima koje mobiliše. Tada je veliki broj Nemaca u rat išao pod pritiskom.
Da bismo sa sigurnošcu mogli govoriti o brojkama analizirali smo statisticke podatke o stanovništvu i to po mestima. Imali smo popis stanovništva iz 1921, 1931, 1948. i 1953. godine. Vojvodina je podrucje na kojem su se odigravale velike migracije u istraživanom periodu. U toku rata izmedu cetrdeset i pedeset hiljada Madara je dovedeno iz Madarske i naseljeno. Zato je toliki broj Srba bio proteran. Onda je u Vojvodinu 1945-46 dovedeno tacno onoliko kolonista koliko je Nemaca proterano. Rec je o 220 do 250 hiljada ljudi, prema onome što smo do sada utvrdili. Nemacke kuce su podeljene po kvoti koju je još 1943. odredio AVNOJ - iz koje republike, koje nacije, odakle, gde ko treba da dode.


Ko je autor tih planova?

Prema dokumentima koji postoje Tito je rukovodio AVNOJ-em. Vrh komunisticke partije je stajao iza tih planova. Znamo tacno i imena jedinica koje su imale zadatak da na odredenom terenu logorišu ljude. To se tacno zna. Za utvrdivanje stradanja Nemaca za naš Anketni odbor problem je predstavljala cinjenica da su mnogi logorisani Nemci rodeni u jednom mestu, pa logorisani u drugom, a tokom logorisanja promenili više puta logor. Tako se ime jednog coveka pojavljivalo više puta. Iz tog razloga postoji stanovito neslaganje u brojkama koje na svim tribinama koristi predsednik Nemackog udruženja Donau iz Novog Sada Anreas Bürgemeier i naših nalaza. Na primer, ne slažu nam se brojke o broju logoraša u Backom Jarku. Tu je neslaganje najdrasticnije, jer gospodin Bürgemeier barata brojkom od 27000, a mi smo došli do brojke od 5500 stradalnika. To jeste bio veliki i istovremeno tranzitni logor. Ali, ni nakon Drugog svetskog rata nije bilo jednostavnije utvrditi broj stradalih u najvecem logoru iz tog perioda Jasenovcu. Predsednik državne komisije za utvrdivanje broja žrtava logora Jasenovac Dušan Nedeljkovic nije uspeo da dode do relevantnog spiska stradalih. Isto je prošla i vojvodanska komisija koja se posle Drugog svetskog rata bavila tim logorom.
Problem Nemaca nakon Drugog svetskog rata bio je što nisu imali niciju zaštitu. Dirljivo je kako su sve naši Nemci stradali. Oni koji su bili logorisani u svojim selima cesto su bili predmet eksploatacije i maltretiranja svojih bivših slugu. Jedan Nemac u Mramorku, lekar nije likvidiran 1945. jer je bio jedini lekar u selu. Kad je 1948. u selo došao drugi lekar Srbin, likvidirali su ga, iako i danas ima ljudi koji govore koliko je on bio covek posvecen svom poslu lekara i koliko ljudi je spasao.


Nedavno ste u Vojvodanskoj akademiji nauka i umetnosti u raspravi o sudbini Podunavskih Nemaca rekli da je broj logora od 1941. do 1945. u Vojvodini bio isti kao i u periodu od 1945. do 1948. Zapravo ste ustvrdili da je nova vlast preuzela nacin funkcionisanja koji je podrazumevao jednak broj logora?

Baš tako. Sedamdeset dva logora su postojala za vreme Drugog svetskog rata, a do iste te brojke smo došli i istražujuci period od 1944-1948. godine. Razlika je samo u tome ko je bio logorisan. Ali, tretman ljudi u logorima, epidemije, bolesti, nacini umiranja su isti.


Iz kojih nacionalnih skupina ima najviše stradalih?

Naravno najviše je stradalo pripadnika vecinskog naroda, Srba. Oni su stradali tokom Drugog svetskog rata, a u periodu od 1944-1948. kao 'cetnici', 'izdajnici', 'petokolonaši', 'bogataši', 'nepoštena inteligencija'... Na bezbroj nacina su likvidirani ljudi za koje se samo pretpostavljalo da mogu biti opasnost za tada aktuelnu vlast. Samo na Golom otoku je stradalo 40000 ljudi. Sve su to bili Srbi i Crnogorci. Pod torturom nove vlasti nekoliko stotina hiljada Srba je pobeglo iz zemlje.
Danas mi se postavlja pitanje na kojim temeljima je nastala nova Jugoslavija. U školi su nas ucili da je nastala na temeljima bratstva i jedinstva... Sve su to bile floskule kojima su se prikrivali politicki zlocini. To što nam se devedesetih dogodilo izbilo je iz temelja te tvorevine. Ono što je precutano, mitologizirano proizvelo je sve sukobe i nacionalne i etnicke i verske i generacijske.
Po broju stradalih onda dolaze Nemci. Ne mogu iznositi podatke dok ne završimo istraživanje.
Da Nemci nisu doživeli to što su doživeli, da su imali isti tretman kakav su imali Srbi u novoj Jugoslaviji, pitam se da li bi bolje ili gore prošli. Oni bi sigurno stradali u sudaru sa nacinom razmišljanja koji je nametnula nova vlast jer sve je to bilo u suprotnosti sa vrednostima koje su razvijane unutar nemacke nacionalne skupine. Iako su Nemci bili ljudi koji izrazito poštuju vlast (na primer, oni su masovno služili vojsku u Kraljevini Jugoslaviji sve do 1941. - raspolažem sa 120 slika Nemaca u uniformi srpske vojske sa šajkacom), funkcionisanje nove vlasti ne bi prihvatili i stradali bi zbog toga.
Ako se gleda pak procentualno u jednoj etnickoj zajednici najviše je stradalo Jevreja, jer ih je stradalo 97%.


Da li Skupština Republike Srbije pokazuje interesovanje za rad Anketnog odbora i eventualno proširavanje njegovog rada na teritoriju citave Srbije?

Današnje granice Vojvodine se ne poklapaju sa granicama Vojvodine u istraživanim periodima. Neki delovi nekadašnje Vojvodine pripadaju danas Srbiji, a Republika Srbija ne pokazuje nikakvo interesovanje za utvrdivanje broja žrtava. Za ovih pet godina rada nikada mi nije pružena prilika da progovorim na TV Beograd, Radio Beogradu, niti je list "Politika" napisao ijedan redak o tome što radimo.


Šta ocekujete kao rezultat rada na ovom istraživanju?

Želeo bih da naše istraživanje doprinese povratku poverenja. Tek kad se istina izgovori, zlocini priznaju, moguce je vratiti poverenje medu ljude. Dok god se zlocinci sakrivaju u vlastitom nacionalnom stadu nije moguce graditi poverenje medu narodima i ljudima. Zato sam zamolio i Madare i Nemce da ucestvuju u ovom istraživanju i da ga zajednicki potpišemo.
Na moju veliku žalost dosta mladih ljudi je zadojeno nacionalizmom i ponaša se kao da su ljude druge nacionalnosti preko nišana ceo život posmatrali. To je loša zaloga za buducnost.
Zabeležila: Nadežda Radovic (Izvor: Stefan Barth)




03.11.2005 dnevnik2
Tema dana: Jedna nepravda ne može se ispravljati drugom

ŠTA AKO DRŽAVA DONESE ZAKON O DENACIONALIZACIJI KOJI CE OBUHVATITI I NEMACKU IMOVINU?

U sklopu sve prisutnijih prica o denacionalizaciji, najviše kontroverze izaziva najava da ce se morati vratiti i ona imovina koja je po okoncanju Drugog svetskog rata konfiskovana domacim Nemcima, folksdojcerima. Kraj rata doneo je, naime, korenite promene u imovinsko-pravnim odnosima u Jugoslaviji, koje ne mimoilaze ni vojvodanske Nemce.

Predsedništvo AVNOJ-a je 21. novembra 1944. godine donelo odluku po kojoj u državnu svojinu prelaze: sva imovina (pokretna i nepokretna dobra) nemackog Rajha i njegovih državljana koja se nalazi na teritoriji Jugoslavije, sva imovina osoba nemacke narodnosti, osim Nemaca koji su se borili u redovima NOV i POJ, sva imovina ratnih zlocinaca i njihovih pomagaca, bez obzira na državljanstvo...

A rec je o zaista velikoj imovini. Na osnovu pomenute odluke AVNOJ-a, u Jugoslaviji je bilo konfiskovano 97.490 nemackih zemljišnih poseda koji su obuhvatali ukupno 637.939 hektara, odnosno u Vojvodini je 68.035 poseda sa 389.256 hektara ušlo u tzv. zemljišni fond agrarne reforme i kolonizacije.

"Odlukom AVNOJ-a pitanje nemacke imovine u Jugoslaviji u celini je rešeno bez kompromisa. Naime, nije se uopšte pravila razlika izmedu nemacke državne i privatne imovine, jer su domaci Nemci, dotadašnji jugoslovenski državljani, izjednaceni potpuno sa Nemcima iz Rajha i proglašeni neprijateljima jugoslovenskih naroda. AVNOJ-eva odluka je u tom pogledu predstavljala konfiskaciju imovine u širem smislu reci, odnosno eksproprijaciju neprijateljske imovine bez naknade u korist države", ukazuje prof.dr Nikola Gaceša u svojoj knjizi "Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945 - 1948". I to je samo jedan deo price, jer ne treba zaboraviti onaj drugi - izmedu 1945. i 1948. godine Vojvodina je bila krajnje odredište velikog broja "vlakova bez voznog reda". Procena je da je za nepune cetiri godine naseljeno severno od Save i Dunava više od 225.000 ljudi iz Drvara, Glamoca, Prozora, Gacka, Duvna, Trebinja...

Oni su se uglavnom useljavali u negdašnje nemacke kuce, a kao kolonisti dobijali su i zemlju najvecim delom oduzetu od folksdojcera (pošto su gotovo 60 procenata ukupnog zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije u Vojvodini sacinjavali upravo nemacki posedi).

I šta sad, šta ako država donese zakon o denacionalizaciji koji ce obuhvatiti i tu imovinu? "Niko nece biti izbacen na ulicu od onih ljudi koji stanuju u nemackim kucama. Država im je to dala i država treba i da obešteti prave vlasnike. Kolonisti ne snose nikakvu krivicu za nepravdu ucinjenu Nemcima, jer su oni cesto i protiv svoje volje naseljeni ovde u Vojvodinu. Ne želimo stare nepravde ispravljati tako što cemo uciniti novu nepravdu", reci su Rudolfa Vajsa, predsednika Nemackog narodnog saveza.

PREDSEDNIK UDRUŽENJA NEMACA "DONAU" ANDREAS BIRGERMAJER INSISTIRA DA I FOLKSDOJCERI BUDU OBUHVACENI ZAKONOM O RESTITUCIJI

Vratiti svu oduzetu imovinu
Udruženje Nemaca "Donau" iz Novog Sada zalaže se za vracanje celokupne imovine podunavskih Švaba, koja je konfiskovana na bazi odluka Predsedništva AVNOJ-a iz novembra 1944. godine. Predsednik tog udruženja Andreas Birgermajer istice za "Dnevnik" da je rešavanje pitanja restitucije veoma važno, ne zbog eventualnih zahteva za prijem naše zemlje u Evropske uniju, vec zbog ispravljanja nepravde koja je naneta podunavskim Švabama nakon završetka Drugog svetskog rata.

- Naše udruženje je uputilo zvanican predlog Skupštini Srbije da zakon o restituciji obuhvati i kompletnu konfiskovanu imovinu podunavskih Švaba. Mi, takode, tražimo da vremenska granica, koju bi obuhvatila restitucija, ne bude 1945. vec 1944. godine, jer postoje brojna svedocanstva da je vec tada pocela konfiskacija imovine - rekao je Birgermajer. On je precizirao da bi imovinu trebalo vratiti svima onima za koje je utvrdeno da se nisu ogrešili o zakon.

Birgermajer kaže da nema saznanja da je vracanje imovine podunavskim Švabama uslov za ulazak u Evropsku uniju, niti je mogao da potvrdi da je, pristankom na restituciju, Hrvatska obezbedila podršku Austrije i Nemacke za dobijanje "zelenog svetla" za pocetak pregovora o clanstvu u EU. U te države, inace, izbegla je polovina od oko 500.000 podunavskih Švaba, koliko ih je, po zvanicnim popisima, živelo u Kraljevini Jugoslaviji uoci Drugog svetskog rata.
- Nije iskljuceno da se pitanje restitucije postavlja kao uslov zemlji za clanstvo u EU, ali mi ne smatramo da je to potrebno uraditi samo zbog ispunjavanja odredenih uslova, vec radi ispravljanja nepravdi. Jer, ne treba zaboraviti da je imovina podunavskim Švabama oduzeta samo zbog njihove enticke pripadnosti - navodi predsednik "Donaua".

Pasivan stav
U pocetku su, po okupaciji Jugoslavije, gotovo svi Nemci bili ponosni, jer se cinilo da je Hitler nepobediv, a i propaganda je bila izvanredno jaka i efikasna. "Istina je da se do kraja rata broj aktivno angažiranih folksdojcera u vojnim i poluvojnim formacijama stalno povecavao, ali sve više prisilnom regrutacijom. Deo njih je shvatio da nacisticka ideologija ne može doneti ništa dobro. Ipak, pasivan stav prema komunistima, kao i prema lokalnim nacistima, ostaje karakteristika folksdojcerskog otpora od pocetka do kraja", ocenjuje hrvatski istoricar mr Vladimir Gajger u studiji "Sudbina podunavskih Nijemaca u bivšoj Jugoslaviji". Prema podacima koje u svojoj knjizi "Nemci u Backoj u Drugom svetskom ratu" navodi dr Josip Mirnic, u jedinice SS-a, Vermahta i ostale vojne snage Nemacke samo u Backoj se do 1943. godine dobrovoljno ukljucilo oko 90 odsto muške populacije izmedu 18 i 35 godina, da bi nakon mobilizacija 1944. prakticno svi muškarci ispod 50 godina bili svrstani u neku od formacija nemacke armije.

Samit u Potsdamu
Neposredno po slomu fašisticke Nemacke u Potsdamu je održan sastanak predstavnika vodecih sila antihitlerovske koalicije. Jedna od kljucnih odluka ovog samita, održanog od 17. jula do 2. avgusta 1945. godine, bio je stav prema nemackoj manjini u istocnim i jugoistocnim evropskim zemljama. Naime, vlade SAD, SSSR i Velike Britanije priznale su da se mora preduzeti iseljavanje u Nemacku nemackog stanovništva, ili jednog njegovog dela, koje je ostalo u Poljskoj, Cehoslovackoj i Madarskoj, i na osnovu ovog stava ceški predsednik Edvard Beneš donosi dekret o iseljavanju oko 2,5 miliona Nemaca iz Sudetske oblasti. Inace, to što Jugoslavija nije zvanicno pomenuta u Potsdamu tumaceno je kao prakticna potvrda da je iseljavanje Nemaca sa ovog prostora vec završena stvar. I upravo ta tzv. potsdamska odluka predstavlja prvu prepreku za ostvarenje namera potomaka folksdojcera da im oduzeta imovina bude vracena.

Probni balon
Zahteve odredenih grupacija i udruženja vojvodanskih Nemaca (pogotovo onih rasutih širom sveta) za vracanje na "gruntovno stanje" iz 1941. godine neki ovdašnji istoricarski krugovi smatraju nerealnim. Uz pitanje da li je potomcima nemackih Jevreja vracena imovina po gruntovnim knjigama iz 1933. godine, oni podsecaju i na cinjenicu da je po dolasku dr Sepa Janka na celo Kulturbunda pocelo masovno kupovanje zemlje u Vojvodini parama Treceg Rajha. Inace, iz ovih krugova potice i teza da je zahtev za vracanjem imovine oduzete folksdojcerima na prostoru nekadašnje Jugoslavije neka vrsta probnog balona, "stvaranje presedana u slabim državama", koji bi omogucio da se potom otvore pitanja imovine Nemaca u Sudetskoj oblasti, Šleziji, duž Odre i Nise...

ISTORICAR DR ZORAN JANJETOVIC TVRDI DA TITO I BRANT NISU NI RASPRAVLJALI O FOLKSDOJCERSKOJ IMOVINI

Nema "brionske formule"
- Nije bilo tajnog prebijanja potraživanja izmedu Tita i Branta, po kome se Jugoslavija odrekla odštete a Nemacka prava na folksdojcersku imovinu - tvrdi za naš list istoricar dr Zoran Janjetovic. - Na osnovu otvorene arhive, a otvorile su ju je i nemacka i naša strana, više je nego jasno da nije bilo nikakvog posebnog memoranduma po kojem je navodno ovo pitanje "prebijeno" i na njega stavljena tacka. Da li je bilo nekog usmenog dogovora izmedu Tita i Branta, može se samo nagadati. Jedino što je izvesno jeste da pisani dokument o "prebijanju" duga ne postoji.

Naš sagovornik istice da je tokom istraživanja, koje ce ovih dana biti pretoceno u knjigu, o tome kako je došlo 1974. godine do sklapanja sporazuma izmedu Nemacke i SFRJ o pomoci i kapitalu, bio u prilici da dobije svu relevatnu gradu i da je na osnovu nje došao do zakljucka da niti je tokom pregovora bilo reci o folksojcerskoj imovini, niti je postojao neki tajni protokol koji je pratio sam sporazum.

- Ni o jednom ni o drugom u arhivskoj gradi nema nikakvog traga, cak ni u vidu aluzije. Nemacka strana je, uprkos pritiscima folksdojcerskih udruženja, rešila da ne koristi argument njihove imovine jer je procenila da bi joj diplomatski na svetskoj sceni to donelo više štete nego što bi joj koristilo u pregovorima sa našom državom- objašnjava Janjetovic.

Niko nije dobio reparaciju
- Sporazum Tito-Brant mora se ostaviti istoricarima, jer jedino oni mogu naucno da ga obrade i daju ocenu. Time ce, ujedno, prestati i politicka manipulacija o tome da je bilo nekih prebijanja i tajnih dogovora. Isto tako treba znati i da nijedna država nije dobila ratne reparacije od Nemacke, o cemu se ovde takode prica. Reparacije, jednostavno, spadaju u domen mirovnih ugovora, a pošto ga nijedna država sa Nemackom nije sklopila, niko na njih i nije ostario pravo. Jedino što je uradeno jeste proglašenje kraja ratnog stanja s Nemackom, ali to još uvek ne znaci i potpisivanje mirovnog ugovora. Zato vracati se sada na to pitanje nema smisla i moglo bi samo da dovede do kontraproduktivnih posledica - istice dr Janjetovic.

Od 1970. do 1974. godine, kada je problem konacno rešen, razgovarano je o najpovoljnijim okolnostima za dobijanje nešto malo novca na ime odštete i mnogo više kao pozajmica.
- Velika suma je za Nemacku iz finanijskih i politickih razloga bila neprihvatljiva, a posebno ako bi se dala pod firmom obeštecenja žrtvama nacizma. Vili Brant je prilikom svoje posete Jugoslaviji sa svojim domacinima, prvo predsednikom SIV-a DŽemalom Bjedicem a zatim i sa Titom na Brionima, razgovarao i o obeštecenju. Tito je istakao da je ponuda od 100 miliona za odštetu i 300 miliona kao pomoc u kapitalu neprihvatljiva i uvredljiva, dok je Brant izrazio spremnost da se traži rešenje za prevazilaženje nasleda prošlosti.

Dva državnika su se složila da se takvo rešenje može naci u razvijanju dugorocne prevredne saradnje dve zemlje. Do konkretnih pregovora došlo je tokom oktobra i novembra 1973. godine. U novembru su se nemacki ministar Bahr i jugoslovenski ambasador Budimir Loncar složili oko sume od 700 miliona maraka. Ostalo je sporno pitanje namene, jer dve strane nisu mogle da se slože o tome da li ce pomoc biti vezana za konkretne projekte ili ne. Konacno je u prvoj polovini februara 1974. Jugoslavija pristala na to da se pomoc sastoji iz dva dela od kojih bi jedan bio vezan za projekat i to izgradnja elektro mreže - tu ulazi i "Krško" - a drugi za nabavku industrijskih dobara iz Nemacke.

Posle dodatnih razgovora 24. maja 1974. je potpisan protokol kojim su rešena tehnicka pitanja a posle pregovora dve delegacije su 18.juna parafirale ugovor. No, konacan tekst je usaglašen i potpisan 10. decembra 1974. godine i predvidao je pomoc u kapitalu u visini od 700 miliona maraka, koja je data na 30 godina sa kamatom od 2 odsto i uz desetogodišnji grejs period. Obeštecenje nije ni jednom recju spomenuto ni u sporazumu ni u jugoslovenskoj štampi. Na taj nacin problem obeštecenja je skinut sa dnevnog reda obostranim popuštanjem: Nemacka je pristala da povisi sumu koju je ponudila a Jugoslavija se odrekla toga da je inkasira pod imenom obeštecenja za žrtve nacizma - istice dr Janjetovic.

Na pitanje šta je bilo sa žrtvama, dr Janjatovic odgovara da su one u celoj prici zaboravljene cim se ozbiljno pocelo pregovarati o sumama. One su bile samo izgovor za dobijanje novca koji je iskorišcen za održavanje socijalisticke privrede i sistema.

- Folksdojcerima je danas mnogo znacajnije da se ponište odluke AVNOJ-a o njihovoj kolektivnoj krivici nego da im se fizicki vrati oduzeta imovina. Dolaze nove generancije a onih koji su nekada živeli na ovim prostorima je sve manje medu živima. Novim generacijama nije toliko važno odakle im roditelji poticu i gde su živeli. Oni zato i upucuju zahtev o "pravu na pohod zavicaju" u smislu da mogu kada to požele da obidu zavicaj iz kojeg su došli njihovi roditelji.

Zatim, treba reci i to da je Nemacka donela zakon po kojem su folksdojceri, pa i sa ovih prostora, dobili obeštecenje, te bi ponovno pokretanje pitanja njihove imovine moralo i to da obuhvati. Bilo bi, a to je smatram i najednostavnije, da naša Skupština donese odluku o poništenju AVNOJ-skih odluka i da se time na to pitanje stavi tacka. Oni pripadnici nemackog naroda koji su ostali da žive ovde i posle rata, pitanje obeštenja oduzete imovine treba da rešavaju kao i svi drugi gradani ove države. Uostalnom, ni jedna evropska zemlja, a pre svega Ceška i Poljska, nije nikada ni pomislile da vrati nemacku imovinu, a kamoli da su to zakonski uredile. I njima to nije bila smetnja da udu u EU - zakljucuje dr Janjetovic.

Od Marije Terezije
Istorijski izvori navode da je plansko naseljavanje Nemaca u ove krajeve pocelo u prvoj polovini 18. veka (kada je posle proterivanja Turaka valjalo "popuniti" ekonomski razorenu i stanovništvom siromašnu Panonsku niziju), mada su ipak najveci talasi naseljenika stizali za vreme vladavine Marije Terezije i Josifa Drugog. Uoci Drugog svetskog rata brojcano najznacajnija grupa jugoslovenskih Nemaca nalazila se u Banatu, Backoj i Baranji. U Banatu su tako nemacka naselja bila grupisana izmedu Velikog Beckereka (Zrenjanin), rumunsko-jugoslovenske granice i oko Velike Kikinde u severnom delu Banata; u Backoj prvenstveno u jugoistocnom delu oko Backe Palanke, Novog Sada, Odžaka, Kule, Apatina i Sombora, a u relativno malom delu jugoslovenske Baranje oko Popovace i Belog Manastira.

Bilo ih je pola miliona
Po prvom popisu stanovništva u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1921. godine, nemacki je kao materinji jezik koristilo 505.790 stanovnika. Deset godina kasnije po tom je kriterijumu bilo upisano 499.969 stanovnika, od kojih je u Banatu nemacki kao maternji jezik koristilo 120.450 osoba (od toga 1.874 nemackih Jevreja), u Backoj se radilo o 173.058 osoba (3.282 Jevreja) i u Sremu o 49.345 osoba (539 Jevreja). Postoje, medutim, mišljenja da rezultati popisa iz 1921. i 1931. godine nisu merodavni za procenu stvarnog broja domacih Nemaca, jer se, navodno, deo njih iz raznih razloga, posebno ekonomskih i politickih, izjašnjavao kao Srbi, Slovenci, Hrvati, pa i Madari... Na takvim temeljima pojedini nemacki autori i baziraju tvrdnju da je uoci rata u Jugoslaviji bilo 600.000, pa cak i 700.000 - 750.000 folksdojcera, ali se u ovdašnjim istoricarskim krugovima ovakve procene smatraju, najblaže receno, tendencioznim.

Posleratno stradanje
U tzv. "Bonskim dokumentima" navodi se pretpostavka da je po završetku rata u Jugoslaviji streljano 5.777 Nemaca koji nisu pripadali nikakvim vojnim ili poluvojnim formacijama, da ih je 2.631 umro u begu, da ih je 5.683 u transportu umrlo ili nestalo, zatim da je nakon dolaska Crvene armije poslano u Sovjetski Savez i mahom se nije vratilo još 4.500 do 5.000, da je 48.027 Nemaca umrlo u raznim internacijama i pri prisilnom radu u Jugoslaviji, kao i da ih je jednostavno nestalo 6.400. Vecina nemackih istoricara i demografa sklona je još radikalnijim "citanjima brojki", pa je tako izvesni Jozef Ber tvrdio da je u jugoslovenskim logorima "nestalo" 135.000 folksdojcera. Inace, prvi je posleratni popis iz 1948. godine registrovao 55.337 pripadnika nemacke manjine u novoj jugoslovenskoj državi, dok je po onom iz 1981. godine taj broj pao na svega 8.712.
Pripremili: LJ. Maleševic, M. Stajic, D. Kolunžija i D. Uroševic
(Izvor: DNEVNIK)


Heinrich Stephan