1. VOZNJA BRODOM

"POLITIKA" Belgrad, 7.11.2004

Izvor: Herbert Heintz, ranije: Werbass/Neusatz, danas: Rüsselsheim


Radiostanica SWR Landau/Falačka
Helga Gnägy interviewt Herbert Schön, Ingeborg und Heinrich Stephan

Prevod iz nemački: Herbert Heintz, ranije: Werbass/Neusatz, danas: Rüsselsheim

Novinarka Helga GNÄGY , desno na slici u razgovoru sa gospodjom Ingeborg Štefan (Stephan), pripitala je putnike o svojim iskustvima krajem rata 1944/45. god. u Backoj. Intervju je bio više puta emitiran na SDR 1 i SWR 4/Baden (južna i jugozapadna radiostanica) povodom plovidbe pocevši 22.10. 2004. god.

Gospodja Gnägi:
Pre 60 godina su mnogobrojne grupe izbeglica iz jugoistoka Evrope krenuli prema Nemackoj. Stohiljade takozvanih podunavskih Švaba su izgubili svoj zavicaj kad se ruski front približio Balkanu. Preko 200 godina su podunavski Nemci živeli u današnjoj Srbiji, u Madjarskoj i Rumuniji. Vrbovani od austro-ugarske krune, poljoprivrednici i zanatlije iz Švapske, Falačke i Alsaza su se preselili u današnju Vojvodinu da pretvore pustaru u jedan plodni kraj. 1944. god. su potomci ovih kolonista nasilno napustili sve iza sebe morajući nanovo početi borbu za eksistenciju u Nemačkoj.
Herbert Šen (Schön):
1944. god. tek petogodišnji dečak - za njega je emigracija iz Jugoslavije bila jedna velika pustolovina. Mnogo to što je doživeo na putu nije mogao zaboraviti ni do danšnjeg dana. U privremeni logor - već prepun ljuda - dolaze nove izbeglice, medju njima jedna mlada majka počinje da viče - ona je razmotala svoju smrznutu bebu.
Gospodja Gnägi:
Za porodicu je begstvo bilo jedna odiseja. Preko mogobrojnih stanica na putu Šenovi su stigli na austro-slovensku granicu u nadi na povratak u rodno selo Kać u Jugoslaviji. Ali do toga nije došlo.
Herbert Šen:
Posle nekoliko dana nas je stigla strašna vest da engleska vojna uprava neće dozvoliti prelaz preko granice jer su jugoslovenske vlasti zaustavile vozove iza slovenske linije. Izbeglicama zu ukrali sav prtljag i mnogo ih je bilo ubijeno na najstrašniji način.
Gospodja Gnägi:
Tako su se Šenovi opet vratili u Nemačku. Posle kratkog boravka u Gornjoj Franačkoj (Oberfranken) oni se presele u Južnu Falačku (Süd- pfalz). Tamo su mogli ostati - u kraju iz kojeg dolaze preci - i naći novi zavičaj.
Herbert Šen:
Otac pita svoja 3 sina, dali hoću da postanu paori (seljaci). To mi nismo hteli, zato je on poduzeo sve moguće za naše školovanje. "Šta imate u glavi, to vam niko više ne može oduzeti, ne kao meni, koji sam izgubio eksistenciju i sigurnost".
Gospodja Gnägi:
Drukčije su se proveli Ingeborg i Hinko Štefan (Heinrich Stephan). Oba dvoje isto potiču iz Vojvodine, iz čisto `´svapskog sela Bulkes. Kada je počelo kretanje izbeglica Hinko Štefan, 16, vidi svoj izgled.
Hinko Štefan:
Ja sam uostalom hteo u Nemačku na dalje školovanje. Mislio sam legalno otići s pasošem, samo Madjari mi to nisu dozvolili. Ali povodom dolaska crvene armije sam se obradovao da bi svi mogli napustiti to naše "nikakvo" selo.
Gospodja Gnägi:
Sa seoskim kolima i konjima Štefonovi su krenuli na opasan put u Sileziju (danas Poljska).
Hinko Štefan:
Na tom opasnom putu nisam doživeo te strašne dogadjaje o kojima se danas piše: propala kola, poplašni konji skoče´ci preko skele u Dunav ili napadi lovačkih aviona itd. Možda sve to zahvaljujući našem veštom vodiču koji je uvek našao neopasne poredne putove.
Gospodja Gnägi:
Posle mnogih ohodja je krajem rata stigao u Karlsruhe gde je studirao i po- stao arhitekta.
Supruga Ingeborg je imala drugi doživljaj. Porodica tada 9-ogodišnje devojčice nije napustila Bulkes. Malka nije htela da napusti svoj zavičaj."Mislili smo da nismo nikome učinili zlo tako da i mi nećemo stradati".
Gospodja Gnägi:
Ali to nije bilo tako. Rusi nisu dirali nikoga, svakako se to promenilo dolaskom Titovih partizana. Ingeborgovog oca - lekara opštine - su odmah streljali.
Ingeborg Štefan:
Moj otac je morao u Palančanski logor. Tamo su noću skupili sveštenika, apotekara, učitelja i mojeg oca (lekara). Osim sveštenika su svi bili ubijeni prve noći.
Gospodja Gnägi:
Majku su odveli u logor za prisilni rad, devojčica i baka su bile prebačene u jedan drugi logor u Bačkom Jarku. Mnogo "logoraša" je poginulo. Ingeborg je imala sreću. Posle rata je sa majkom i bratom našla novi zavičaj u Švapskoj. Medjuvremeno je sa suprugom već 4 puta bila u bivšoj Jugoslaviji i pokušava da savlada ono strašno vreme u logorima.
Ingeborg Štefan:
Prvi put su nas lepo primili i odmah su kuvali kaficu i ponudili šlivovicu. Iako su svi bili veoma ljubazni, ipak se koji put još plašim sa obzirom na život u logoru, kad sam tamo u poseti.







"BADISCHE NEUESTE NACHRICHTEN" Karlsruhe, 9.11.2004
Ulrich Schweizer interviewt Werner Schüssler

Prevod iz nemački: Herbert Heintz, ranije: Werbass/Neusatz, danas: Rüsselsheim


Vaseljensko bogoslu ženje u srpsko-pravoslavnoj sabornoj crkvi u Novom Sadu je najdirljiviji doživljaj za Vernera Šislera (Werner Schüssler)."Tamo je patrijarh zbog naše posete održao propoved i liturgiju delom na nemački" priča Šisler. I kada ga je jedna Novo sadjanka pozvala na pričest, bilo mu je odmah jasno da su Nemci dobro došli u starom zavičaju.
Oko 200 podunavskih Švaba, uglavnom generacija doživljenja, ali dece i unučad, su poduzeli tu vožnju za pomirenje u Vojvodinu da se oproste od bivšeg zavičaja - i to potpuno u dobroj nameri.Tako kaže organizator posete Herbert Šen (Schön). "Mi smo znali u našem pomoćnom odboru nemačko-evangelističke crkve u bivšoj Jugoslaviji da to neće biti lako presvega starijima koji se još uvek sećaju na godine posle rata u kojima su "logoraši strašno patili i mnogi zemljaci izgubili svoj život.
Bio sam veoma iznenadjen kako su nas ljubazno primili, kaže Šisler, koji je zajedno sa osamdesetogodišnjom majkom i bratom bio u Kaću. Niko nije bio željan osvete. Primili su nas uz crkveni zvon i pevačke horove. Herbert Šen je unapred prijavio posetu Švaba sprskim opštin- skim vlastima s ciljem da niko ne povlači sa sobom neko nepoverenje. Radikalne stranke su pred opštinskim izborima uznemirili gradjane sa pretnjom da će se Švabe vratiti i tražiti natrag svoje kuće. Ali sve to se dokazalo u protivnom smislu kroz geste pomirenja i izglede na budućnost - medjusobne izmene djačkih grupa, nemački kao strani jezik u dečjim zabavištima i logori evropske omladine.
Naprotiv obrada prošlosti nije višse tabu (to je bio slučaj u Titovoj Jugoslaviji). Jedan odbor srpskih istoričara i drugih naučnika je objavio jedan završni izveštaj o iztraživanju istine sa iskrenim podacima svih zločina učinjeni Švabama 1944 - 48 godine.
Zbog velike potražnje medju podunavskim Švabama Herbert Šen namerava da ponovi posetu Vojvodini u oktobru 2005. godine.







"Genocid" iz "Dnevnika" od 20.03.05.
"STRADANJE NEMACKE MANJINE U JUGOSLAVIJI 1944-1948"
Tamna strana oslobodilacke medalje.

Denis Kolunđija

U propratnom pismu uz knjigu koju je, prema izdanju Radne grupe za dokumentaciju iz Minhena, nedavno na srpskom jeziku licencno objavilo Društvo za srpsko-nemacku saradnju, predsednik tog udruženja Episkop šabacko-valjevski Lavrentije je, kao kljucni motiv za njeno objavljivanje, napisao:

"Najveci deo gradana Srbije ni posle 60 godina ne zna ništa o sudbini svojih nekadašnjih sugradana nemacke narodnosti, osim da ih u Srbiji ima samo još u tragovima. Pogotovo je Društvu za srpsko-nemacku saradnju pri tome stalo da citaocu predoci ne samo šta se s njima dešavalo tokom prve tri godine Titove Jugoslavije, nego i da se suocimo sa okolnošcu da Srbi nisu bili samo žrtve vec da je medu njima bilo i dželata - kao i kompletnu imovinu i sva gradanska prava, pripisavši im pri tome kolektivnu stigmu "narodnih neprijatelja". Takvim zvanicnim stavom novih vlasti, do neba pojacanim konstantom ubitacnom propagandom, ostalom stanovništvu oduzet je motiv da se zapita o sudbini autohtonog nemackog stanovništva na prostorima bivše Jugoslavije po završetku Drugog svetskog rata. Potonjih godina, cak decenija, pokazalo se, takva propaganda dala je željeni rezultat. Sve što se u proteklih šest decenija moglo nauciti u školi i u retkim prilikama cuti ili procitati o sudbini vlasnika svih onih silnih švapskih kuca u koje su se u poratnom periodu useljavali "osmoofanzivci" diljem Vojvodine, bilo je: poginuli u uniformi nacisticke vojske ili su pred osloboden je sa istim tim nacistima pobegli glavom bez obzira, u Nemacku. A svi oni listom, zajedno sa onima koji nisu uspeli ili nisu imali razloga da pobegnu, od beba do staraca, bili su, podrazumeva se, za Hitlera. Takode, upravo takvim stavom, poratni zlocini nad nemackim civilima, ništa manje surovi i bestijalni od onih pocinjenih u vreme rata, dobili su zapravo svoju legitimaciju od samog državnog vrha.
O tim zlocinima pocelo se kod nas glasno govoriti tek nedavno, ali je javnost i dalje uglavnom ravnodušna i sve to uzima s ozbiljnom rezervom. Bice da je takav odnos pre svega posledica njenog permanentnog kontaminiranja pricama o zahtevima prognanih Švaba za povracaj ne baš tako male imovine. Ima tu, zatim, nešto i u mitu o Srbima kao ratnickom narodu " koji nipošto nije u stanju da pocini zlocine". Kasno upoznavanje javnosti s podatkom da je u poratnim logorima u Jugoslaviji, samo od gladi, bolesti i smrzavanja umrlo 51.000 osoba nemacke nacionalnosti, pre svega dece, žena i staraca, te da ih je još nekoliko hiljada ubijeno po kratkom postupku, doprinelo je da se neki potonji zlocini na ovim prostorima olako relativizuju ili pak negiraju, te da bez osude javnosti produ povici sa skupštinske govornice "dosta, jim delom u Slavoniji, te kocevarski i donjoštajerski Nemci u Sloveniji) u poratnom periodu izvršen "unapred planirani genocid", s ciljem da se Nemci unište kao socijalni i etnicki faktor u zemlji. Išlo se redom: uništenje njihovog urodenog

1.) životnog prostora eksproprijacijom (u citavoj Jugoslaviji oduzeto je blizu 100.000 imanja površine preko 638.000 hektara; ukupna vrednost eksproprisane imovine danas se procenjuje na 50 milijardi evra!),
2.)izbacivanjem iz kuca,
3.) zatvaranjem u logore,
4.) ubistvima
5.) i delimicnim izgonom iz zemlje...
"Akcije u Jugoslaviji izmedu 1944-1948. protiv Nemaca, koje su ukljucivale, uz masovna ubistva, kolektivne eksproprijacije i obespravljivanje, internaciju i proterivanje, kao i nasilno etnicko prevaspitanje dece, ispunjavaju kriterijume i fizickog i mentalnog genocida kao cinjenicnog stanja u smislu Konvencije o genocidu UN od 9. novembra 1948.", napominju autori.

Istini za volju, nekakvo pisano naredenje od Tita ili nekog drugog iz vrha tadašnje države, gde se eksplicitno traži rešavanje "konacnog pitanja" Nemaca, do sada nije pronadeno. Arhive, ukoliko još postoje, a tu je posebno zanimljiv Vojni arhiv u Beogradu, trebalo bi, prema nekim informacijama, ove godine da postanu dostupne. Stav je nemackih autora, medutim, da se genocidna namera da dokazati i na osnovu posrednih dokaza. Tako,
Milovan Đilas u memoarima "Revolucionarni rat"
ukazuje na "proces mišljenja u najvišem rukovodstvu zemlje koje je dovelo do likvidacije Nemaca". U stvari se Politbirou jedino nametnuo problem madarske manjine, buduci da je sudbina nemacke manjine, folksdojcera, bila tako reci predodredena. Ratnicima i narodu su "naši" Nemci toliko dozlogrdili da je na CK-u mnogo puta pominjano i isterivanje nemackog življa sa našeg tla. Mi smo stav prihvatili bez zasedanja, bez diksusije - kao nešto što su "nemacka zlocinstva" ucinila shvatljivim i opravdanim - prisecao se svojevremeno "disident broj jedan" u Titovoj epohi. U tom kontekstu je i odluka Antifašisticke skupštine narodnog oslobodenja Srbije, od 29. marta 1945, kojom se potvrduje stav Glavnog narodnooslobodilackog odbora Vojvodine da je nemacko stanoviništvo "kao jedan služilo nemackom fašizmu i da više ne zaslužuje mesto u našoj zemlji. Oni Nemci, pak, koji su se borili u partizanima i NOV-u ili su na druge nacine podupirali NOB uživace sva prava." Tome svemu, izmedu ostalog, treba dodati i diplomatske pokušaje, tokom 1947, da se 100.000 Nemaca, koliko ih je preostalo u Jugoslaviji, primi u Nemackoj. Medunarodna zajednica, medutim, tu inicijativu nije uzela u razmatranje.
Podunavske Švabe su od kraja 17. veka u više talasa kolonizacije naseljavani uglavnom u Banatu, Backoj, Baranji, Sremu i Slavoniji, a u manjoj meri u ostatku Hrvatske, BiH i Beogradu. Pripadnika nemacke nacionalnosti bilo je od pamtiveka i u današnjoj Sloveniji, u Dolenjeskoj i Štajerskoj. Prema popisu iz 1941, u Kraljevini Jugoslaviji živelo je oko 541.000 pripadnika nemacke etnicke zajednice, od toga 508.000 podunavskih Švaba i 33.000 Nemaca u Sloveniji (Kocevari i Donjoštajerci). Do oktobra 1944, od 95.000 mobilisanih, njih 13.000 je poginulo u ratnim dejstvima, a do kraja rata još oko 16.000.
Dolazak Rusa i Titovih partizana u svojim domovima nije želeleo da doceka oko 245.000 jugoslovenskih Nemaca: povukli su se s nemackom vojskom. Za preostalih blizu 200.000 nastao je pakao, u oblandi "pobednicke pravde". Prve mesece po oslobodenju, kada se u Vojvodini na tri meseca cak uvodi vojna uprava, valjda da svim olakša posao, preživeli su nazivali "krvava jesen", a ucinak egzekutora to i opravdava: po kratkom postupku smaknuto je 10.000 ljudi, najviše, 7000 u Vojvodini. U Backoj, opisuje se u knjizi, u odmazdi ucestvuju specijalni odredi za egzekuciju.
U to vreme, u Sojvetski Savez na prinudni rad deportovano je 12.000 ljudi, od kojih je njih 2000 tamo i skoncalo Preostali, njih oko 170.000, šalju se u radne i likvidacione logore, od kojih je poslednji, ujedno i najkrvaviji - Knicanin, zatvoren tek 1948! Svih vidova oslobodilacke pravde bilo je poštedeno tek oko 8000 pripadnika nemacke nacionalnosti, uglavnom onih koji su bili u mešovitom braku, te simpatizeri i ucesnici NOB. Sve u svemu, do avgusta 1945. Jugoslavija e bila "ocišcena" od pripadnika nemacke nacionalnosti.
Brojni lokalni radni i dvadesetak centralnih logora u leto 1945. imali su ukupno 120.000 civilnih interniraca, od kojih e njih 12.000 u njima stradalo. Pored toga, od kraja 1944. vlasti otvaraju i "specijalne logore" - logore za likvidaciju, a samo u Vojvodini bilo je šest takvih, od kojih su neke tvorila citava sela (Backi Jarak, Gakovo, Kruševlje, Molin, Knicanin i Sremska Mitrovica); dva sa istom svrhom postojala su u Slavoniji, a toliko i u Sloveniji. U logore tog tipa internirani su uglavnom nesposobni za rad - starci preko 60 godina, deca do 14 godina i majke s decom do dve godine. Vecina od oko 35.000 stradalih umrla je samo tokom zime 1945/46. od gladi, zaraza i smrzavanja. Nakon zatvaranja logora, preživeli nisu mogli da se vrate u svoja mesta: nisu smeli, a nisu ni imale gde. Svi do jednog bili su obavezni da prihvate "radne ugovore" na dve ili tri godine, a najcešce radne destinacije bili su - rudnici. Nesumnjivo najsurovije i najšokantnije poglavlje tragedije jugoslovenskih Nemaca jeste sudbina dece. Po završetku ratnih operacija, decu su sa starima, bolesnima i radno nesposobnima saterali u logore. Posebno okrutno je bilo oduzimanje dece od majki, koje su kao i sve mlade žene bile poslate na prinudni rad u Sovjetski Savez.
Prema dokumentaciji kojom raspolažu autori "Genocida nad nemackom manjinom u Jugoslaviji", od 45.000 dece do 14 godina koja su internirana u logore najmanje 6.000 umrlo je od gladi. Tako je u logoru Backi Jarak 171 od 190 umrle dece iz sela Buljkesa umrlo u roku od jedne godine. U logoru Knicanin 7664 ljudi umrlo je od oktobra 1945. do decembra 1946, a 1036 njih bila su deca stara do 10 godina.
Kao posledica stradanja starijih lica u logorima, veliki broj dece postala su sirocad, koja su kasnije prebacivana u decje domove po celoj zemlji. Pri tome se posebno vodilo racuna o odvajanju brace i sestara, kako bi zaboravili svoje poreklo, u cemu se uglavnom i uspevalo. Kada je mnogo godina kasnije Crveni krst uspeo da organizuje njihove susrete, jedva da su se medusobno prepoznavali, cak su i govorili razlicitim jezicima, najmanje nemackim.
Suma sumarum, u cetiri godine poratne odmazde stradalo je 60.000 podunavskih Švaba i 4300 Nemaca u Sloveniji, odreda civila. U dokumentacionim delovima knjige "Golgota nemacke manjine u komunistickoj Jugoslaviji" registrovano je imenom i prezimenom više od 40.000 žrtava.
Iako je prošlo 60 godina od tih dogadaja, svedoci stradanja sopstvenog naroda i njihovi potomci i dalje traže da današnji politicari iz zemalja pocinilaca pogroma nad Nemcima preuzmu odgovornost i dug za dogadaje iz prošlosti, kao i njihove posledice, uz pravnu, istorijsku i kulturnu rehabilitaciju njihovih nekadašnjih sugradana nemacke nacionalnosti. U tom duhu završava se i pomenuta knjiga, uz poruku da je "iznos naknade za eksproprisanu imovinu manje važan od iskrene želje da se povrati dostojanstvo nedužnim žrtvama".





DANAS cetvrtak, 7.april 2005.
Otvoreno pismo episkopu šabacko-valjevskom Lavrentiju Nemci kao armija partizani kao banda

Nikola Simicevic pesnik i novinar

POŠTOVANI GOSPODINE LAVRENTIJE,U drugoj polovini februara na adrese pojedinih naših sugradana stizala je knjiga pod nazivom "Genocid nad nemackom manjinom u Jugoslaviji 1944-1948", ciji su suizdavac i Društvo za srpsko-nemacku saradnju, na cijem ste vi celu, uz koju je išlo i jedno vaše propratno pismo.
U knjizi se govori o stradanju Nemaca na tlu bivše Jugoslavije Drugog svetskog rata, pri cemu se pominje i njihovo stradanje širom centralne i istocne Evrope iz kojih je proterano njih oko 15 miliona. U vašem pismu se kaže kako je vašem Društvu osobito stalo da se gradanima Srbije predoci šta se sve dešavalo sa njihovim sugradanima nemacke nacionalnosti tokom prve tri posleratne godine. Kada se ima u vidu da je pre Drugog svetskog rata u Jugoslaviji živelo oko pola miliona Nemaca, a da ih danas prakticno i nema, jasno je da je pravna, ali i moralna obaveza države i svih nas pojedinaca da u skladu sa vlastitim mogucnostima pomognemo rasvetljavanju pitanja ovog drasticnog smanjenja broja gradana nemacke nacionalnosti. Držeci se nacela da žrtve nemaju nacionalnost i da je svako ubistvo koje nije pocinjeno u samoodbrani zlocin, apsolutno podržavam ideju da se svi zlocini pocinjeni nad nemackim civilima nakon Drugog svetskog rata ispitaju i istraže.
Medutim, postavlja se pitanje da li je odista cilj gore navedene knjige da na objektivan nacin ukaže na pomenute zlocine, ili pak, da se postignu odredeni ideološki, politicki i drugi ciljevi i interesi. U knjizi se naime govori da su nad nemackim civilima od strane Titovog režima sprovodena masovna ubijanja, lišavanje gradanskih prava, proterivanje, slanje u koncentracione logore, konfiskacija imovine i sl. Pri tome se kao dokaz uzima samo oštecena strana, dok nekih konkretnijih dokaza i dokumenata nema. Posebno problematicno mesto u knjizi predstavlja to da se partizani redovno kvalifikuju kao teroristi. S tim u vezi, za pripadnike NOP se kaže da nisu imali status boraca vojnika, vec da su "tretirani kao gerilci ili kao bande", te se uz to dodaje: "Prema toj medunarodnoj konvenciji pripadnici partizanskih pokreta mogu biti kažnjavani smrcu"?! Taj deo potpuno zbunjuje, jer kada se ima u vidu da se teroristima i gerilcima nazivaju naoružane grupe ljudi koje deluju protiv civilnog stanovništva i legitimnih organa vlasti i države koju ne priznaju, onda nužno sledi zakljucak da je nemacka okupaciona vlast u Jugoslaviji bila legitimna vlast?!
Zapanjuje i to da se u knjizi nigde izricito ne pominje nemacki fašizam vec se kaže da su "vode nemackih nacionalnih grupa (odnosi se na politicke vode nemacke manjine u Jugoslaviji) zastupale "idealisticke koncepcije nemackog nacional - socijalizma", pri cemu se ne objašnjava šta je taj "idealizam" zapravo znacio.Sasvim je ocigledno da autori ove knjige svesno pokušavaju da potpuno iskrive sliku o dogadanjima na tlu bivše Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata i nemacke okupacije zamenjujuci mesta žrtvi i zlocincu, oslobodiocu i okupatoru. Kako to da se nigde u knjizi ne pomene masovno ubijanje srpskih civila u Kragujevcu (setimo se samo streljanja daka), Kraljevu, Macvi, na Banjici i drugim logorima širom bivše Jugoslavije; zatim ubistvo na najsvirepije i najmonstruoznije nacine oko milion Srba i još oko 100 hiljada Jevreja i Roma u Jasenovcu i drugim logorima zloglasne NDH od strane ustaša koji su imali punu podršku i apsolutno odrešene ruke od svojih gospodara - nemackih nacista da pocine sve te zlocine. Niko stoga nema pravo da se kvalifikovanjem onih koji su se protiv takvog okupatora borili, ma kom ideološkom pravcu pripadali, na tako bestijalan nacin ruga grobovima svih tih nevino nastradalih ljudi.
Medutim, ono što dodatno zapanjuje, svakako više od svega prethodnog, je pitanje otkuda to da jedan episkop Srpske pravoslavne crkve stoji iza jedne takve knjige. Zato vas, kao gradanin ove zemlje, kao Srbin koji poštuje Srpsku pravoslavnu crkvu svestan važnosti njene uloge u negovanju i ocuvanju nacionalnog bica srpskog naroda, javno pitam: Zašto ste ucestvovali u objavljivanju pomenute knjige i koji su vas motivi na to naveli, kada je evidentno da ta knjiga ne samo da ne brani, vec i potire istinu?





Odgovor na otvoreno pismo gosp. Nikole Simicevica, pesnika i novinara, pod naslovom
"Nemci kao armija, partizani kao banda"
u listu DANAS od 7. aprila 2005.

Stefan Barth, inžinjer elektrotehnike u Nemackoj

U vezi sa objavljivanjem knjige "Genocid nad nemackom manjinom u Jugoslaviji 1944-1948" gosp. Simicevic je naveo nekoliko argumenata koje traže odgovor.
U prvom delu pisma piše da treba pomoci rasvetljavanju pitanja drasticnog smanjenja broja gradana nemacke nacionalnosti od 540.000 na oko 10.000 i da žrtve nemaju nacionalnost. Sa time sam potpuno saglasan. Iako se može postaviti pitanje: zašto tek 60 godina nakon rata a ne pre? Posle rata je, inaöe, ostalo oko 200.000 Nemaca, medu njima više od 40.000 dece do 14 godina u Jugoslaviji.
Da ne bi došlo do nesporazuma hocu unapred da naglasim, da niko od Podunavskih Švaba nece da ospori odgovornost Nemacke jednog dela Podunavskih Švaba za one zlocine koji su se u ime nemackog naroda desili na prostoru Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata i da omalovaži te žrtve. Naprotiv, o žrtvama fašizma i nacizma, narocito Jevreja, treba govoriti i pisati i one se ne smeju zaboraviti. Samo je jedna bitna razlika u posmatranju nevinih žrtava. Dok su zlocini posleratne vlast u Jugoslaviji nad Podunavskim Švabama precutkivani, pa se o njima nije smelo ni govoriti niti pisati duže od pola veka, o drugim žrtvama se to moglo. Šta više, posleratne vlasti u Jugoslaviji su širile propagandu protiv nemacke manjine i za "bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije" gurali svu odgovornost na nju. Žrtve komunisticke vladavine, ubijanje, oncentracioni i radni logori u kojima su stradali civili nemacke naordnosti u Titovoj Jugoslaviji, konfiskacija njihove imovine, prisilni rad i obespravljenje gradana bile su tabu teme. To je dovelo do jednostrane i pogrešne slike, da su svi Nemci bili za Hitlera i njegovu politiku. Niko se nije ni potrudio da tu sliku koriguje, jer bi onda Titova vlast morala da obrazloži svoje zlocine nad jugoslovenskim Nemcima od novembra 1944. do marta 1948. i konfiskaciju njihove imovine Nemaca.
Gosp. Simicevic kaže, da se u knjizi govori o ubijanju, proterivanju, lišenja gradanskih prava, teranje u koncentracione ogore, konfiskacije imovine i sl. ali da konkretnih dokaza nema. Mene je zapanilo da jedan novinar koji živi u Srbiji tako nešto kaže. Više od pola veka su ta pitanja bila tabu tema i prepušteni propagandi sa tvrdnjom: "Svi Nemci u Jugoslaviji su bili nacisti" cime se obrazlagala konfiskacija imovine i cinjena zlodela. A dokazi? Ima ih više nego dovoljno samo treba procitati zapise na hiljade svedoka.
Ja cu novinaru navesti svoj primer. Imao sam nepunih osam godina kada su nas oterali u logor Backi Jarak. Tamo je pomrlo uglavnom od gladi i bolesti, ali i od streljanja oko 6.400 logoraša, vecinom starci i deca. Moja prababa je ostavila svoje kosti tamo. Zakopani su u masovne grobnice, goli, naslagani u tri sloja. Taj posao su morali obaviti sami ulogoreni Nemci. Imena su registrovali isto Nemci koji su znali srpski i vodili evidenciju.
Te masovne grobnice je vlast u meduvrenu otstranila i i tamo izgradila stambene zgrade i industriju. Zadatak novinara bi bio, da se raspita ko je naredio da se unište posmrtni ostaci 6.400 nevinih žrtava i zašto? I mi poštujemo svoje umrle kao što to cine i Srbi, Madari i drugi. Za vreme okupacije nije ni jedan srpski grob a kamoli groblje okrnjeno. Posle oslobodenja su naši grobovi ili uništeni ili se još uništavaju. Spomen ploce su razbijali i razvlacili za gradu. U mom rodnom mestu Futogu ima tri nemacka groblja, bolje receno, ostataka groblja. Tragovi Nemaca se u Srbiji još uvek uništavaju. A arhivi? Da li ce otvaranje arhiva uneti svetlo u ono što se dogadalo? Sigurno da hoce, ako komunisticke vlasti nisu u meduvremenu uništile neprijatne dokaze, što u diktaturama nije ništa neobicno.
Nemacke mesne zajednice iz nekadašnje Jugoslavije su od samog pocetka savesno skupljali detaljne podatke o svojim posleratnim civilnim žrtvama, proveravajuci ih sa više svedoka. Podatke su objavili u osam tomova sa ukupno preko 7.000 stranica. Te podatke može svako da vidi u bibliotekama zemalja proizašlih iz bivše Jugoslavije, svaki ko ima ozbiljnu nameru da se pozabavi tim pitanjima.
Dalje se kritikuje da se partizani u knjizi kvalifikuju kao teroristi. To je definicija iz vojne terminologiji. Kod nemackog življa se taj naziv urezao zbog toga što partizani nisu štedeli nemacka naselja. Ubijali su nemacke seljake prilikom rada u polju, jednostavne, vredne ljude, ne naciste. Nas su oterali u logor udarajuci nas kundakom i derali su na nas kao na stoku. Moram priznati da ni ja za vreme logora nisam imao prilike da upoznam plemenite partizane. Ja sam upoznao samo grube, naduvene, zle, halapljive i primitivne partizane. Radije bi upoznao plemenite. Za plemenite sam tek cuo u nastavi istorije u srpskoj školi koju sam pohadao posle izlaska iz logora. Dva moja profesora su u razredu pricali da su bili u partizanima. Oni su bili korektni ljudi. Jedan profesor je još živ i njega ponekad posetim, jer ga cenim.
Okupaciona vlast Hitlerove Nemacke je bila nelegalna u Jugoslaviji. To u Nemackoj pišu novine otkada posleratna SR Nemacka postoji. I to nije sporno. Svaki novinar o tome može da se informiše. Samo se pritom ne sme nemacki živalj u Jugoslaviji poistovecivati sa tom okupacijom i osuditi kolektivno kao nacisticki. Ali baš to se vec više od pola veka javno cini. Zlocine u Kragujevcu, Kraljevu, Macvi i dr. niko ne precutkuje, niti to ima veze sa Podunavskim Švabama. To su poznate cinjenice i nova vlast je to posle rata opširno opisivala i podigla im spomenik. Ja sam bio još kao decak kod spomenika za streljanu školsku decu u Kragujevcu, zlocin pocinjen kao odmazda za ubistvo 26 nemackih vojnika. od partizana pri kupanju ubijena Mislim da nema normalnog coveka koji taj zlocin vermahta ne bi osudio! Ali zašto se precutkuju 1036 decije žrtve u Knicaninu? Zar ta nevina deca nisu zaslužila da dobiju spomenik? I zar ne bi bilo dostojno da zajedno okupimo nad njihovim grobovima u tuzi za njima i da ne dopustimo da se tako nešto ubuduce ponovi? I gosp. Simicevic bi o tome kao pesnik mogao u stihovima izraziti svoja osecanja. Da ne govorimo o onoj nemackoj deci koji su nestala u komunistickim decijim domovima, odnarodena i promenjenog identiteta da ne bi doznali ko su ustvari.
Clanovi Društva za srpsko-nemacku saradnju kažu: "Mi smo hrišcanski i civilizovan narod i hocemo da se rasvetli i sudbina naših nemackih sugradana posle rata." Ja sam im za takav stav zahvalan, jer želim da se i nevinim žrtvama mog naroda koji je tamo živeo stotinama godina vrati identitet.
Danas u Nemackoj žive više od 550.000 gradana Srbije i Crne Gore, što je više nego što je pre rata živelo Nemaca u celoj Jugoslaviji.





ZLOCINI SE NE DELE NA NAŠE I NJIHOVE

"Zašto ste ucestvovali u objavljivanju pomenute knjige i koji su vas motivi na to naveli, kada je evidentno da ta knjiga ne samo da ne brani, vec i potire istinu?"

Stjepan A. Seder
Predsednik Nemackog udruženja za dobrosusedsek odnose
KARLOWITZ

Ovom recenicom završava Nikola Simic, pesnik i novinar, svoj tekst: "Nemci kao armija partizani kao banda", objavljen u Danas-u od cetvrtka 7. aprila 2005. godine, obracajuci se episkopu šabacko-valjevskom Lavrentiju. Ova knjiga je upravo i objavljena zbog istine. Jer istina, kada su jugoslovenski državljani nemackog porekla - Nemci, kako ih naziva gospodin Simic, u pitanju još uvek nije obelodanjena, i dostupna svim gradanima Jugoslavije. Ocigledno, istina nije poznata ni gospodinu Simicu, kao uostalom ni svima nama, i upravo zato knjiga koju napadate ima izuzetan znacaj. Njen prevashodni cilj je da upozna ljude i o stradanju gradana Jugoslavije nemackog etnickog porekla nakon završetka II svetskog rata.
Istina o stradanju Srba, Jevreja, Roma ... koji su bile žrtve nacistickog režima je opšte poznata. O tome su pisane knjige i snimani filmovi. Medutim, kada je u pitanju stradanje jugoslovenskih gradana nemackog etnickog porekla, o tome se ne zna ništa. O tome, ne da nisu pisane knjige i snimani filmovi, nego se jednostavno o tome cutalo. I cuti se još i danas. Zašto Vam smeta jedan glas razuma? koji poziva na upoznavanje sa istinom, koja nije istina samo jednog naroda. Jer na istinu niko nema tapiju. Ona mora biti javna i svima dostupna.
Da li i dalje treba da se ponašamo kao da prema jugoslovenskim Nemcima nisu pocinjeni nikakvi zlocini, kao da nisu proterani iz svoje države i kao da nikad nisu ni živeli u Jugoslaviji? Za Vašu informaciju, ali i radi upoznavanja citateljstva, danas u Vojvodini, živi svega oko 4.000 Nemaca, a to je 140 puta manje nego što ih je bilo uoci II svetskog rata.
Danas u SR Nemackoj živi oko 570.000 Srba, a to je približno onoliko koliko je bilo Nemaca u Jugoslaviji uoci II sv. rata, i to potpuno bezbedno. Nikome ne pada na pamet da njih optužuje za stradanje jugoslovenskih državljana nemackog etnickog porekla nakon Drugog svetskog rata. Nemci - jugoslovenski državljani, cija je imovina konfiskovana, cak ni ne iskazuju želju za povracajem te imovine i imaju puno razumevanje za današnje vlasnike nekadašnje njihove imovine.
Odlukama nove vlasti pred kraj, i po okoncanju rata, celokupna nemacka populacija u Jugoslaviji - Vojvodini je proglašena krivom za ratne strahote koje je pretrpelo stanovništvo Jugoslavije, te je van zakona stavljeno više od 550.000 Nemaca - državljana Jugoslavije. Proglašeni su narodnim neprijateljima, oduzeta im je imovina, državljanstvo i gradanska prava. Deo tih Nemaca je utocište i novi život pronašao u svome zavicaju, ali je veliki deo njih stradao u logorima za Nemce u Jugoslaviji ili pak u logorima u SSSR-u. Ni danas se ne zna tacan broj stradalih u logorima u Jugoslaviji - Vojvodini, ne znaju se njihova imena. O živima se nije vodila nikakva evidencija, a još manje o umrlim. Ako se zna da su logorisani bili iskljucivo stari, žene i deca onda se potvrduje stav Države o kolektivnoj krivici nemackog naroda u Jugoslaviji. Zato je i moguce da se ni danas pouzdano ne znaju sve masovne grobnice u kojima su pokopani Nemci logoraši, ali i Nemci koji su likvidirani mimo suda i presude. Zato je i moguce da se na njihovim grobovima prave smetlišta ili grade kuce. Skupština AP Vojvodine je, u cilju sagledavanja istine o dogadajima u Autonomnoj pokrajini Vojvodina od 1941. do 1945. godine obrazovala Anketni odbor. Vec prvi rezultati anketnog odbora su došli do imena preko 90.000 žrtava.
Ono što bi posebno trebalo podvuci je cinjenica da se ucenici u školama i studenti na fakultetima ni ne poducavaju, niti o tome pišu udžbenici, da su u Jugoslaviji nekada živeli i Nemci, da su tokom svog viševekovnog života cinili vecinu stanovništva u Vojvodini, da su doprineli razvoju Vojvodine, doneli higijensko-medicinske navike, manufakturu, savremena znanja o obradi poljoprivrednog zemljišta i stocarstvu, širili civilizacijska iskustva i približavali Vojvodinu Evropi. Ako se slucajno i pojavi neki tekst o Nemcima to je iskljucivo u negativnom kontekstu. Možda Vam zato, gospodine Simic, i smeta ova knjiga, jer izlazi iz dosadašnjeg konteksta.
Nije sporno da su nemacke okupacione snage tokom rata pocinile brojne zlocine i prema civilnom stanovništvu Jugoslavije, ali su nemacka država i Nemci spoznali svu krivicu režima Treceg rajha. Brojni pocinioci zlocina su odgovarali i mnogi osudeni na smrtne kazne za nauk buducim generacijama, da se ni u ratu ne smeju ciniti zlocini. Iako ova spoznaja sopstvene krivice ne može da opravda pocinjene zlocine, "prija" saznanje da je ta država uspela da prevazide sopstvenu oholost i sujetu i da poruci svetu da ova država nije ista, da na ostale države "gleda drugim ocima", i da želi da saraduje i živi u ljubavi sa ostalim državama. Otvorila je svoje arhive i dozvolila uvid u njih istraživacima celog Sveta.
U tom svetlu treba gledati i gest je predsednika SR Nemacke Willy Brandta i izvinjenje jevrejskom i ostalim narodima koji su bili žrtve toga režima tokom II svetskog rata. To izvinjenje, po mom shvatanju, predstavlja pre svega priznanje da je režim Treceg rajha pocinio zlocine, zatim to priznanje predstavlja kajanje za izvršene zlocine, i, konacno, to priznanje predstavlja obecanje, u ime nemacke države, nemackog naroda i svih Nemaca i Nemica, ma gde se oni nalazili, da ubuduce nece ciniti slicne, ili bilo kakve druge zlocine.
Srpska pravoslavna crkva se nije do sada oglašavala, kada su u pitanju stradanja Nemaca - jugoslovenskih državljana nakon II svetskog rata. I na takvo ponašanje SPC se morao staviti znak pitanja. Jer, SPC je opšte prihvacena, iako formalno pravoslavlje nije proglašenao za zvanicnu, državnu religiju. Pravoslavnu religiju ispoveda najveci broj državljana Jugoslavije i to joj obezbeduje i položaj i uticaj koji nije ni pokušala da iskoristi i digne svoj glas protiv nehumanog postupanja sa ovim ljudima. Da li je pripadnost jugoslovenskih Nemaca drugoj religiji - veroispovesti bio razlog zašto je cutala i da li to može da opravda njeno cutanje? Hrišcanstvo pociva na nekoliko osnovnih nacela, srocenih u Božje zapovesti, medu kojima su i "Ne ubij", "Ne ukradi", "Ne reci lažna svedocanstva" i "Ne poželi tude stvari". Sasvim je sigurno da su svi ucesnici u ovakvom postupanju prema ovim našim sugradanima povredili bar po neko od ovih osnovnih nacela Hrišcanstva. Ovo i Srpska pravoslavna crkva dobro zna, i upravo ovaj postupak vladike Lavrentija, i njegov potpis na pismu uz knjigu govori da smo svi pred Bogom jednaki, da nema vecih i manjih krivaca, veceg i manjeg, našeg i njihovog zlocina. Gest vladike Lavrentija je na cast Srpskoj pravoslavnoj crkvi, hrišcanski korak brige za bližnjeg.


26.10.2005
Нови Сад

 

ЕПАРХИЈУ БАЧКУ И ОВЕ ГОДИНЕ ПОСЕТИЛА ГРУПА ЕВАНГЕЛИЧКИХ ХРИШЋАНА ИЗ НЕМАЧКЕ НА ЧЕЛУ СА ПАСТОРОМ ДР МАНФРЕДОМ ВАГНЕРОМ

У среду, 26. октобра ове године, уочи празника Преподобн е мати Параскеве, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј служио је свечано празнично бденије у Саборном храму у Новом Саду. На крају светог богос лужења господин Епископ упутио је хришћанску добродошлицу и пригодним речима поздравио групу од око две стотине посетилаца из Републике Немачке које је предводио евангелички пастор др Манфред Вагнер. Они су, према речима господина Вагнера, кренули на поклоничко путовање у обилазак местa где су некада живеле подунавске Швабе. Већина од њих су управо рођени овде или су потомци домаћих Шваба, који су сада по први пут дошли у завичај својих предака. Епископ Иринеј је истакао том приликом да је једини начин да се превазиђу рђаве и болне успомене из прошлости – којих нажалост ненедостаје ни нашем народу ни немачком народу, ни било коме на овој земљи – тај да се међусобно посећујемо и делимо заједничку хришћанску љубав.

Захваљујући се на речима добродошлице пастор Вагнер је рекао да су њихови доласци у последње две године, у истом месецу, сада већ постали лепа традиција, истичући да су сви они на овај пут кренули са великом радошћу и благодарношћу. Поред осталог г. Вагнер је рекао да су поздравне речи на њих деловале исцелитељно и да се због топлине дочека осећају као хришћани међу својом браћом и сестрама хришћанима, наглашавајући да смо сви пред Богом једно и да сви ми верујемо у једнога Господа Исуса Христа, још једампут благодарећи што су у Љубави Христовој срдачно примљени.

Био је то дирљив и пријатан сусрет хришћана које и поред међусобних разлика повезује једно Јеванђеље Христово и упућеност једних на друге у заједничкој нади на лепше и боље сутра.

 

ђакон Бранислав Мркић

 




2.11.2005
DNEVNIK Novi Sad



13.9.2005
MITROVAČKE NOVINE

25. avgusta 2005
POLITIKA Beograd



Heinrich Stephan